Ружице румена, тај свиетли твој урес
* * *
Ружице румена, тај свиетли твој урес
с гизда љувена славе те до небес;
гди но си крај рика у вриеме прол'јетја,
сва си час и дика избранога цвиетја;
свјетле се тва лица прије данка у гори5
јак звиезда даница прид сунцем о зори.
Младости туј миле убрат' те све жуде,
тобом да прибиле њих прси уљуде,
врху свиех ма младос, избрана ружице,
за гизду и радос да сдружи тве лице.10
Ал' њека прем худа протива мени чес
брани ми од свуда сдружити твој урес,
и риеке дубоке, и драче и гране
теј твоје високе к теби ми прит' бране,
Тер такој твој украс, ружице, желећи15
скончам се како мраз на сунцу копнећи.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Михо Бунић Бабулинов, умро 1590, пре 434 године.
|
