Ах јаох, вајмех, леле мени!
куд ме тужну веће водиш,
вај, јуначе мој храбрени,
и мном плахе ријеке бродиш?
Од стране те вишње мољу, 5
одпусти ми тврде узе,
му овој скажем чим невољу
господични грозне у сузе,
једа би ју прихинила
ма невоља на ку милос, 10
тер да би ме пожалила
ње неизмијерна рајска љепос.
О прилијепа ма госпоје,
докли ме овди чес прихвати,
а прид чисто лице твоје, 15
не крати ми милос дати.
Јур је конац већ отанчал,
о ком живот мој здржа се,
цвијетак ми је с лица опал,
чим ма младос ресила се. 20
Ну послишај милос твоја,
ке немире и жалости
пати трудна младос моја
ради горке немилости.
Још не бјеше зрак дзорице 25
обујмио зрак од звизда,
ни почеле ван птичице
обходити своја гнизда,
кад ја тужна мој перивој
бјех оташла разбирати, 30
и рожици по руменој
дробно цвијетје прибíрати;
мој перивој, кога слава
по све стране свијета сјаше,
у њем лијепа ер дубрава 35
свијетлом сунцу одсијеваше;
а драг мирис од цвјетица,
кијем тих вјетриц туј вијаше,
и лијеп жубер од птичица
све љето у њем стан водјаше. 40
Разбирав га од сладости
љетњи санак туј ме ухвати,
пуна слатке теј радости
падох блудно почивати.
С једне стране лица обступих 45
сјенцом гране од ловора,
друзијем росну траву обљубих
да ми не да сунце умора.
I спеч сама, такој стоје
у љубави мê срдашце, 50
сњех, гди њетко лице моје
посу цвијетком од ружице;
пак ми поче растирати
ове дробне мê косице,
и к њим злато примијешати, 55
а низ бијело моје лице,
да од сладости, вјеруј, не знаб,
куд ми жељно срце зађе,
нег још мирни санак мољах,
да се са мном не разађе; 60
пак ми поче сјенцу двизат
ону, ком се бјех покрила,
и зрак сунца покликоват,
једа бих се пробудила
За тијем приче упрашати 65
молбам хладне све вјетрице,
да ми с лица распршати
буду дробно тој цвјетице.
Пак врх мене кад добигну,
узам бијеле руке моје,70
тер ме с земље ван подигну,
и поспећи још, госпоје,
и рече ми: „Бјежи хрло,
да ти гуса не обхити
узом твоје бијело грло, 75
ере ћемо бугарити".
Туј ме веће сан одбигну,
не знах, куд ми памет зајде,
страх ме њеки сву устргну,
вјеруј, госпо, моје наде. 80
Пустих, вајмех, тужан позор
од узморнијех очи мојијех
за упрашат помоћ од згор,
тер нејако к небу позрјех.
Чини ми се, мјесец, звијезде 85
да се у тамнос обратише,
с бијелом дзором све њих гизде
мрклом сјени замутише.
Зачех тада клико вати,
јак грлица сама стоје, 90
да ме мајке слух оћути,
моја круно, ма госпоје.
Ну још санак свак дружаше,
разми једна сама гора
одговор ми одвраћаше 95
врху мога тужна умора,
који говор а ја мнећи,
да ми одвраћа мајка мила,
и ш њом худа срећа облијећи (сиц)
себи ме је прихинила. 100
Пак од њекуд тај туј гора
наније овега без милости,
вајмех, брже тад гусара,
ки ми срце ожалости.
Не умије ти грло моје 105
казовати, ни има крипос,
вајмех мени! туге које
патила је моја младос.
Него т' само милос просим,
ку ми сказат буди хрла, 110
нека у тугах већ не стојим,
ма љепости неумрла.
О прилијепа ма госпоје,
смили ми се твоја милос,
тако мирно све дни твоје 115
проводила твоју младос;
тако т' вишњи згар сахрани
у љубави твоје лице,
и тву младос гојил све дни,
кано дзора цвијет ружице; 120
тако нигдар не познала
тугу худу сегај свита,
нег радосно уживала
у љубави сва тва лита;
тако т' у стан рике плили 125
сребром, златом по сто годиш,
и сви пути ружом цтили,
по кијех ступај твој узводиш;
тако т' сјало сунце мило,
и од звијезда свијетла свјетлос, 130
све што плодиш, плодно било,
туј т' не порец' Вишњи милос.
А ти госпо, ма липости,
не пореци нам милости!
