Ракле лијепа и љувена,
свога драга тјерајући,
кличе овако затрављена
тужно из гласа вапијући:
"Нијесам змија ја љутица,
почекај ме, драг пастиру,
млађахна сам пастирица
жељно за те ка умиру.
Ако ћ, добро ме примило,
биљег знати моје вире,
ну погледај ме бљедило,
слатки и драги мој Љубмире.
Ну погледај помно дости
мене младу, уцвиљену,
слаткијем пламом тве љепости
како сламу изгорјену.
Устави се, јаох, устави,
дај не бјежи плахо толи,
побјегућа мâ љубави,
љубовниче мој охоли!
Да дај прими, браче, од мене
за ку плату труда твога
вјенчац руже прирумене
и чемина сњежанога.
Прими, прими засве да је
цвијетје увехло, душо мила,
покли и она увехла је
која га је теби свила.
А не иштем за ме цвитје
цвијет ки усти твоје гоје,
тој честито срећно битје,
јаох, од мене далеко је.
Ну га држи у похрану
када будем ја гинути,
мене младу укопану
нека будеш њим посути.
Туците се на све стране,
ме овчице, на сву вољу,
без стражице ваше уздане
да вас врли вуци кољу."
Тад се пастијер мио устави
жељној вили тер похрли
и разблудно у љубави
њу целова и загрли.
Ливада је процаптјела
бијеле русе и румене,
која их је тад видјела
у свем слатко загрљене.