Псалам 60: Салвум ме фац Деус

Псалам 60: Салвум ме фац Деус
Писац: Мавро Ветрановић


Псалам 60: Салвум ме фац Деус


Псалам: Салвум ме фац Деус.


* * *


Схрањена учини ти мене, боже мој,
   у морској пучини, гди тонем слуга твој;
ме тужне зле згоде зашто ме вај цвиле,
   гди ме су све воде врх главе покриле,
које ме у јаду напокон још чине
   да у јаз упаду беза дна дубине;
јаз гди се упада за гријехе на он свијет,
   радости никада гди није чут ни видјет;
јаз гди је цвијељен'је и плача за дости
   и вјечно дијељен'је од божје милости;
јаз тужни гди горе и желе умријети,
   а умријет се не море ни здравја видјети.
Затој те ја мољу, ја боже за сву моћ,
   у овуј невољу буди ми на помоћ.
Чин' да сам сахрањен, о славо присвета,
   ки сам вас израњен од главе до пета,
не стрилом приљутом, ни копјем ни мачем,
   нер злобом минутом, сузами ку плачам;
и перем и плачу, једа кад приде час,
   да ону слас раслачу, у кој је вјечна час';
једа ли приде ред тер се труд мој скрати,
   да ми се у слатки мед вас налијеп обрати,
тер тебе прославим љувено и мило,
   кад чемер пробавим и тужно горчило,
и тужбу сву моју, рад које расцвиљен
   под водом вас стоју понужен и умиљен,
велми се болећи и плачно за дости,
   теби се молећи: ти мој гријех опрости.
Зач воде узљезоше до гријешне ме душе
   и нагло придоше, вај да ме задуше,
Вода је вајмех тај, с којом је грозни плач,
   с којом је вјечни вај, с којом је бридак мач,
ки мени у води и обноћ и обноћ
   трудан дух проходи и срце објестран;
које ме још воде сваки час, вај мени,
   к дубинам заводе у понор пакљени,
а дух мој не може по својој крипости,
   да се сад поможе без твоје милости;
зашто све напасти, ке из пакла исходе,
   у вјечне пропасти доли ме заводе,
гди је плач и тужба и јадовне пјесни
   и скржит од зуба и уздах с бољезни.
Затој ме помили, о боже милостив,
   да веће не цвили мој живот бољезнив,
под водом стојећи и у сан и јави,
   спасен'ја желећи при твојој љубави;
зач јави и у сан топим се у води,
   гди плачна бољезан нигдир ме не оходи,
водене гди силе топе ме и даве,
   ке ми су усплиле високо врх главе,
тер духа појмити не да ми бољезан,
   ни на крај исплити из труднијех вода ван;
под скоруп нер пловем од водене силе,
   гди заман све зовем и драге и миле,
а ниткор неће доћ, гди пловем у води,
   да мени да помоћ и да ме слободи.
Доста би мени тој, да к мени неће прит,
   чемеран живот мој потопа слободит;
нер ли ме још топе и нузају мене,
   да ме прије поклопе те силе водене,
да веће хип ни час, гди мој дух тугује,
   од мене пусти глас веће се не чује.
Садања врјемена зач с химбом тој чине,
   да љубав праведна с коријенком погине,
и љубав тај права још гди је поникла,
   свуди је коштрава с троскотом проникла;
и гди се још плоде сви трни, све драче,
   тер мој дух проходе, ки грозно сад плаче,
врх онијех најлише, рад којијех тугују
   ки правду покрише а химбу нигују,
мој боже, тер саде насташе подхибе
   а коријен од правде до трага погибе.
Велми још тугују од муке велике,
   у главах гди чују дводупле језике,
ки чемер његују и налијеп вајмех тај
   меденом тер трују сладости вас свијет сај.
Химбени тај нарав тер правдом приврати,
   и од дразијех сву љубав гори дном обрати;
тај чемер жестоко тер дразијех раздијели
   и око на око сад плаче и цвијели.
Тај чемер тач с јадом и с медом свијех трује,
   с госпођом неправдом, ка вас свијет краљује.
Ненавид још је ш њом, рад кога свијет тужи,
   мој живот под водом ки топи и души;
мој живот зач сузи, зач мнозијех и мене
   ненавид понузи под силе водене,
гди је пропас тај пуна копрјеве, ка пруди,
   и лисиц и куна, које су зле ћуди,
ке куне кудами фрудају и гладе,
   и хитро сузами задају све јаде.
К томуј се, мој боже, ћути труд пакљени,
   гди огњени плам ложе у води студени,
с водами једнага гди се тај плам гоји,
   од мила до драга пријазан тер двоји,
и љубав разлучи, тер вајмех јадован
   праведан сад мучи, а крив је дарован.
Још цвилим безредно, под водами стоје,
   видећи заједно двије тужне госпоје:
лакомос и охолас, једнага у дружби,
   рад којијех свијет је вас у плачу и тужби,
и злосрди њих нарав, с кога свијет злопати,
   сву милос и љубав поплеса потплати;
и овди под воду проклете њих стопе
   не само господу нузају и топе,
нер чине вајмех још по злому закону,
   црковнијех глава множ стрмоглав да тону,
које бог не љуби, зач гоје злу вољу,
   меу собом тер зуби даве се и кољу.
Плачни су тој јаде и жалос врх туга,
   праведнијем гди ваде срдачце ван круга;
њих нарав злосрди тер, славни боже мој,
   сву љубав погрди и блажен мир и гој,
чинећи освету, а свој гријех не кају,
   у јаму проклету рад кога падају,
које зло не твори у пустој дубрави
   звијерен'је у гори злосрде нарави;
зач звијери у лугу не живу у свади,
   нер ли једна другу милује и глади,
и љуби и лиже с великом љубави,
   које су најлише једнаке нарави;
а чловјек чловјеку задава горки јад,
   алити смрт пријеку а навлаш блага рад.
А ки су на свијети горчији порази,
   вај нер ли видјети, гди мили и дрази
злосрдо меу собом блага рад и славе
   с немиром и злобом кољу се и даве?
Воде су даке тој, у којијех ја тону
   ке топе живот мој по злому закону,
и гријеси остали, ке није моћ изријети,
   који су нас дали одавна умријети.
Од дубин у калу забоден ја сам вас,
   гди тужбу осталу понављам сваки час,
а није кријепости у мени ни битја,
   из каоне тамности да будем изит ја,
гди трепти ма душа у глибијех и тоне,
   јак птица грмуша, на веску кад прионе,
на пруту висећи од труда и муке,
   дана се видећи птичару у руке;
али звир, ка чезне од страха и преда,
   ка у тоноту везне тер пријеку смрт гледа,
кад хитри тај ловац, ки лови звијер сваку,
   запина тонотац и мрјежу пританку,
с којијех се може ријет, о зрако сунчана,
   да је њими обузет вас сај свијет сијех страна;
гди је као пун гнуса и сваке тужице,
   згријешен'је гди нуза и топи душице,
гди у брлог тај паду и у глибијех остану,
   у телесном смраду ки своје дни трају.
А, ки је већи смрад, али ки већи труд,
   телесни нер ли гад и од свијета ташти блуд?
Ки хитром пријазни, јак рибар рибицу,
   обрумом приблазни неспомну душицу,
гди с блудом раскоше и охолас с гиздами
   вјековњи плам ложе у пакли под нами;
који плам под нами, суђени гди горе,
   све море с водами загасит не море.
Суђено гди душе не могу најти лијек,
   нер цвиле и туже без конца по вас вијек.
За моја зла дјела затој ћу цвијелити,
   чијем мој дух од тијела буде се дијелити,
једа кад приде ред, да од суза у језеру
   све гријехе и сву злед скрушено оперу;
једа кад ред приде, једа кад приде рок,
   да очи ме виде источни тај исток;
једа ме тај зрака пуна све милости
   изведе из мрака к небеској свитлости,
нека се те зраке ма душа насити,
   нечистоће сваке када се очисти.
Небески оче мој, пучином још зајдох,
   гди мира ни покој с весел'јем не најдох;
нер жалос још гору, нер је као смрдећи,
   у дубоку мору трудан се топећи.
Придох у дубине меу тужне валове,
   од морске пучине гди су све јадове,
и зло вријеме мене потопи сметено,
   гди душа ма чезне прид смрти безредно.
Сад не вијем, мој боже, живога чловјека,
   процијенит да може туј жалос до вијека,
и веље незгоде и велик непокој,
   ке у дно заводе топећи живот мој.
Ље само ти сужни туј жалос познају,
   [у] лажни и тужни ки у сај свијет уфају;
зашто свијет тужице с јадови саздава,
   и многе душице топећи скончава.
Тој ли ми тко прави, које је море тој,
   гди је тај труд крвави и толик непокој?
Море је дим овој, гди је труд пакљени,
   гди нузе живот мој валови сметени,
гди је шкоља толикој, мркијенат и сека,
   којим се не зна број, о славо присвета!
Тер ниткор не може на здравје вајмех проћ,
   с којим није, мој боже, приславна твоја моћ.
Зашто се тој море не може прогазит,
   ни свој јаз све горе с бријегови зајазит;
зашто је тој море, гди није моћ почиват,
   гди једва вај море стота плав испливат;
зашто је тој море, ко вишњи крам брани,
   гди једва прав море душицу да схрани;
зашто је тој море, ко гоји и блазни
   разлике злотворе с ђавољом пријазни;
зашто је тој море, гди је с плачем трудни вај,
   и блажен тко море испливат на суј крај;
зашто је тој море, гди видјет није моћи
   данице ни зоре, ни мјесец при ноћи,
ни сунца да сине прико дне није видјет,
   ни звијезде једине, којом се влада свијет;
нер је дан вазда тмас и мрачна мркла ноћ.
   Тијем твоју славну влас вапију на помоћ,
ти твојом милости и твојом љубави
   ове ме жалости и тужбе избави,
једа твом области труд се мој прикрати,
   гди су све напасти са мноме у рати,
гди није мир, гди није гој, ни праве љубави,
   разми сам трудан бој и немир крвави;
у кому ја боју и рати притужној
   проводим чес моју у рати немирној;
гди вајмех трудих се тебе вапијући,
   и у духу смутих се дубином пловући,
једа згар погледаш утопавца мене,
   тер мени дијелак даш милости блажене,
једа плач мој заман и уздах не буде
   твој поглед приславан тер мене сабљуде.
Зач није час, зач није хип, ни вријеме ниједно,
   кад дух мој јадан шип не рани безредно
стрилами без лијека, кијем ниткор не може
   лијек најти до вијека без тебе, мој боже;
жалости рад које ме срце уздише
   и вилице моје мукле се учинише,
теби се молећи, мој боже, за сву моћ,
   овди се топећи, да мени даш помоћ,
ти који згар владаш небеса и свијет сај,
   да на ме погледаш и на мој плачни вај,
разлике напасти гди мене сад вежу
   и од вјечне пропасти у понор потежу.
I затој ме очи липсаше у, глави,
   гледаје к источи од твоје љубави,
уфаје у бога, ки кара и цвијели,
   господина мога, ки сваки дар дијели,
суначце једа тој од славне области
   обасја живот мој у тамној пропасти,
гди је веља вајмех множ од силе пакљене,
   ти боже коју мож одвратит од мене,
и дат ми они дар, ки желим, мој боже,
   од кога ниједна ствар дража бит не може:
а то јест, да моју сахраниш душицу,
   у трудному боју ка ћути тужицу.
Која је вај туга и жалос толика,
   којој се наћ друга не може прилика;
зач се множ људи свијех умножи и справи,
   врху власа мојијех ки ми су на глави;
људи су дим они, ненавид од којијех
   свуди ме прогони и слиједи страна свијех,
који се у јату једнага састаше
   тер мени злу плату једнага саздаше,
навлаш без узрока, до душе тер сам сит
   чемера жестока, кога ми даше пит.
Ну покли тој такој суди ме чес моја,
   да трудан живот мој не прија покоја:
к теби ћу мој боже из гласа вапити,
   зач мој дух не може толик труд трпити.
Толик труд и муке зашто ме скончају,
   затој ти у руке мој живот придају.
Ти боже погледај на труде и плач мој,
   сплесат ме тер не дај дружини химбеној:
зач се дух мој боји, ар се покријепише
   непријатељи моји, ки ме прогонише,
и ки ме прогоне тер трпјет није моћи,
   гди живот мој тоне а неће помоћи.
Не би по печали, када би вај мене
   потјером прогнали из куће блажене;
нер блазне и блуде, а кад се састају,
   целовом од Јуде праву крв издају.
Тој би ми за дости, кад би ме прогнали;
   нер веће жалости мени су задали,
врх туга врху свијех тер грозно проплаках,
   зач вазео што не бјех, праведан тој плаћах,
а ти сам боже знаш безумје све моје,
   разложно ки владаш створен'је све твоје,
и гријеси сви злобом који су при мени,
   вијем нијесу прид тобом ни од тебе скровени;
нити се ниједна ствар под небом на свијети
   прид тобом никадар не може сакрити,
зач могу видјети тве очи приславне,
   све ствари на свијети скровне и потајне;
под земљу још да се укопа која ствар,
   прид тобом тајат се не може никадар.
Напокон очи тве очито гледају
   потајне мисли све, ке се ван не знају.
Потаје заман све затој су на свијети,
   ком свијетле очи тве све могу видјети.
Ниједан гријех ни злоба покли т' се не може
   по све дни до гроба потајат, мој боже:
што они, ки слиједе чемеран живот мој,
   цвијеле ме и вриједе химбено толикој?
Ја сцијеним није друго, нер мисле не умријети
   и живот у дуго проводит на свијети,
за злобе за многе тер неће смишљати
   прид тобом разлоге да имају придати,
тер химбу ку могу справљају толику,
   задат ми небогу прије реда смрт пријеку.
Ах је ли праведно, хоће ли прави суд,
   да толи безредно дају ми толик труд?
Мним кад би сцијенили, од смрти што је влас,
   не би ме слиједили, како ли сљедник пас;
и кад би познали, вај што су скривили,
   мене би охали а себе судили.
Да би се до данас мном не постидили,
   ки ме су сваки час химбено слиједили,
ки тебе чекају, славни господине,
   да разлог придају за своје кривине;
господине јаки, узмножне крипости,
   ки владаш створ сваки разложно за дости,
ти од згар погледај на слабос на моју,
   и милос туј ми дај приживјет у гоју,
врјемена тој мало да у гоју потратим,
   што ми је остало да мој труд прикратим,
једа се слободим тер вајмех од сада
   мој живот проводим без туге и јада.
Зач ови непокој, ки није моћ изријети,
   трудан је боже мој удиље поднијети,
трудан је у пути, трудан је и у души
   тај чемер приљути, с кога мој дух тужи,
ки цвили и тужи, цвилит ће и свак час,
   дочијем га раздружи од тила смртна влас.
I такој цвилећи скончат ћу дни моје,
   тај напор видећи од злобнијех ки стоје
све са свијем приправни, а не вијем за ки суд,
   мој боже приславни, задат ми толик труд.
Уфан'је све моје, ну ако сам и у вају,
   у руке у твоје, мој боже, придају;
зач тко уфа у тебе, нећеш му забранит
   да буде сам себе при теби сахранит;
и тко т' се придаје и за те тко труди,
   тај блажен остаје ван броја злијех људи.
Да би се врх мене још не посрамили,
   све труде пакљене ки су навалили
врх мојијех рамена да носим на свијети,
   о славо блажена, што није моћ поднијети;
тер носим врх плећи тај пријекор и руге,
   ке није моћ изрећи од јада и туге.
Зач ктјеше тој такој, да вајмех у јаду
   толики непокој и труд ми зададу
који ишту тебе, Израелов боже;
   тер стојим врх себе, гди живот мој може
те јаде трпјети с неправдом толиком,
   ке није моћ изријети чловјечјим језиком.
Ај зашто тебе рад, за бранит истину,
   ја трпим овај сад с пријекором ваштину:
стид покри мој образ, ки вене бридећи,
   сваки хип и свак час јадовно цвилећи;
невоља зашто је, цвилити да буду,
   смиљен'је све моје зашто је за луду.
Зач братји ја мојој туђин сам учињен,
   тере сам вај затој с весел'јем раздиљен,
у тужби још стоје синовом небавац,
   од мајке од моје туђин иностранац;
братинство вајмех тој тер ме не познава,
   тер велик непокој и труд ми задава;
тер како незнанац, на дому на мому,
   ја служим небавац праведно свакому.
За верну туј службу ну плату не просим,
   а горк плач и тужбу с бољезни подносим;
и тач ћу плакати у муци и труду,
   дочијем се растати животом ја буду.
Љубав дома твога зашто изјије мене,
   да од мене небога вјечне су спомене;
спомене да остану тер вајмех тебе рад
   у тузи и у вају пробављам толик јад,
и сва прирочанства злијех људи чујући,
   влас твога божанства с прикором псујући.
Падоше врх мене тер трудан остају,
   све труде пакљене тер мени задају;
толику срамоту тер патих на свијети,
   ку мому животу није дано изријети;
ваштина толика тер ме је слиједила,
   од Нила сва ријека ку не би одмила.
Врх мене видећи толику тужицу,
   покрих ја постећи вај моју душицу;
ну тај пос' заман би, зач трудна за дости
   већа ме озноби бољезан с жалости,
и тужба још гора стиже ме и прија,
   зач ми би с прикора, што веће постих ја;
и ставих одјећу не од свиле предену
   нер ли оштру врећу од струна предену,
и такој умиљен врху свијех вај туга
   ја њим бих учињен у причу од руга,
толик руг чинећи од живота мога,
   такој ме видећи сметена небога;
и мени протива они говораху,
   прије реда ки жива трудна ме мораху,
да трудан живот мој у тузи и јаду
   у вјечни непокој безредно подаду.
На вратијех сједећи ки винце пијаху,
   грозно ме цвијелећи тер ме припијеваху.
Мним вајмех огњен змај толико приљути,
   разговор тужни тај да чује и ћути,
огњену усилос и јаде све своје
   пригнуо би на милос тужице рад моје;
а од њих милости ниткоре не имаше
   врх моје жалости, гди мој дух цвиљаше.
А ја становито к теби господине,
   велми темељито гди живот мој вене,
вас скрушен у себи, трудећи вај такој,
   молитву ја теби учиних, боже мој,
у вријеме угодно да на ме погледаш,
   ако је подобно да мени милос даш.
Још и ако бит може, слиши ме небога,
   у мноштву мој боже милосрдја твога,
и у правој истини од твога спасен'ја,
   мој боже једини, не бран ми схрањен'ја.
Схрани ме и спаси, молим те, за сву моћ,
   да трудни порази буду ме свасма оћ;
зач вриме приходи, ја који тугују,
   по огњу и води да вајмех путују.
Јоште ми крвав зној на челу извира,
   кад смисли живот мој и када разбира,
напокон гди ћу доћ утруђен за доста,
   кад буду тамо проћ прико трудна моста,
по ком се приходи тер тко га буде прит,
   опета не исходи по вас вијек на сај свит.
Чемеран и приљут по том се находи
   стрменит веле пут, ки к јазу заводи,
гдје грјешне душице у сузе приљуте
   вјековне тужице и трпе и ћуте.
Други је висок пут к небесом приславан,
   Абрамов гди је скут праведнијем приправан,
ки прима душице у вјечно весел'је,
   гди није чут тужице ни ниједно дресел'је.
Ну тамо не улази у тај двор над нами,
   по калу тко гази с гнуснијеми ногами;
зашто прит не даду, блаженство гди је тој,
   тко у калу и смраду проводи живот свој.
Меу зла остала тијем, ако бит може,
   тијех глиби и кала уклон' ме, мој боже,
нека се забости не будем у као тај,
   гди је смрада за дости и гди је плачни вај,
ки вишњи крам брани посилно за сву моћ,
   и душу застрани, гди је тмаста вјечна ноћ.
I ти ме слободи и ти ме сабљуди,
   по копну и води од онијех злијех људи,
ки ме ненавиде у жељах желећи,
   живот мој да виде у водах топећи.
Воденијех дубина к томуј ме избави,
   о славо једина, о вјечна љубави,
да ме зла година не утопи водена,
   и да ме дубина не прождре утруђена;
и твоје крипости дил ми дај блажене,
   да уста пуч свести не буде врх мене,
они пуч приплачан, беза дна гди је јаз,
   гди је уздах интачан и тужба по вијек вас;
и кога пождира, по вас вијек он тужи,
   и двашка умира у тијелу и души.
А већа није туга ни веће жалости,
   нер ли је смрт друга од вјечне тамности.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.