Смилуј се врх мене, о славни боже мој,
милости блажене бранит ми тер немој;
по мноштву вељему од твоје милости
животу мојему све зледи опрости,
и од сваке неправде опери мене још
и смрси сву саде од гријеха мојијех множ,
од којијех живот мој, мој боже милостив,
не море знати број, што згријеших бољежнив.
I злобу сву моју очито познају,
вај мени, за коју дужан се ја дају.
Јоште гријех мој вазда прида мном остаје,
да душа од јада с тијелом се растаје,
мислећи у себи свак час без покоја,
самому што теби сагријеших без броја,
тер кад се од суда твојега спомену,
од муке и труда васколик повену,
зач ми се подоби толики имат страх,
у гријеху и злоби ар живот потрајах.
Затој те ја мољу, немој ме расцвијелит
у овуј невољу, ни правдом огњијевит;
чин' да се оправиш у твому речен'ју
а мене не оставиш у вјечном дресел'ју.
I судит кад будеш праведно за дости,
да правду добудеш смијешану с милости,
да се твој суд прави и сада и вијеком
једнага састави с милости великом.
Зач ако ти будеш милост ми забранит
и мене забудеш, тко ме ће сахранит?
Не бих ли остао тач без тебе поражен,
слиједећи грозни плач по вас вијек и амен?
У свакој зач злоби ја грјешник зачет бих
у мајке утроби, прије нер се породих;
и у гријесијех јур мнозијех мати ме ма заче,
јадовно рад којијех живот мој сад плаче,
тер одкли ја постах, родив се на свијет сај,
весел'ја не познах, нер тужбу плач и вај;
и прјеђе нер мати поче ме дојити,
ја почех плакати и почех цвилити,
како тко познава, што је смрт притужна
тер јој се придава за роба и сужна,
али пак смишљаје, о вишњи боже мој,
свјетовне све ваје и трудни непокој,
и ђавље напасти и блуде химбене
и од вјечне пропасти све муке паклене.
А ти си истину у вијеке обљубио,
и мене, ки гину, још ме нијес потопио!
Још ствари незнане по твојој љубави
и многе потајне ти мени објави,
давши ми тај разум, о славни боже мој,
слиједити прави друм, куд се гре у крил твој.
Ну туга приљута од свуд ме оптече
и чини, стран пута да зајдем далече,
покоја ни мира да не имам ја сада,
како без пастира овчица ван стада,
ка вечи предаје около свијех страна,
бридак нож гледаје, гди ће бит заклана,
заклана од гусе у гори гди ће бит,
али ју на кусе вукови раздрпит.
Тијем к теби кликују, жељно те молећи,
ки велми тугују, трудно се болећи,
планином трудећи да најду друм прави,
пландишта желећи од вјечне љубави,
гди мој дух у гоју могал би прибиват
и славу туј твоју у вијеке уживат;
зач овај дубрава, јадовна и трудна,
вукова и лава ово је сва пуна,
и много звијерен'ја злосрда толикој,
да није моћ смирен'ја имати ни покој,
у овој дубрави приправни тер стоје
од твоје љубави да мене раздвоје,
да мој дух расцвијеле, у вијеке да плаче,
и да ме раздијеле од вишње полаче.
За ниједну другу ствар, тој ћутим у себи,
нер само за нехар, што згријеших ја теби.
Ну твоје смиљен'је слиши мој тужан глас
и грозно цвиљен'је погледај за мао час,
и твојом росицом милости блажене
исопа границом окропи ти мене,
и ријеком опери и дух мој и тијело
и од срца подери све моје зло дјело;
не могу зач лијеке наћ мојој болости,
нер славне те ријеке од вјечне милости.
Ако ме опрати њом будеш од згоре,
бјељи ћу остати нер ли снијег од горе.
Затој ћу за сву моћ цвилити ноћ и дан,
чијем буду к теби доћ од зледи све опран.
Зач овој тамнило, које ме измрчи,
већма је немило, нер налијеп најгорчи.
Затој ми дај милос по твојој милости,
да овај усилос од веље горкости
врне се у сладос медене нарави,
сва тужба и жалос да ме се избави.
I мому чувен'ју с весел'јем дај радос,
у вељем весел'ју да оставим сву жалос;
зач велми тугују сваки хип и свак час,
доколи зачују твој боже слатки глас,
да ми глас твој рече у вељој љубави:
зашао си далече и оставио друм прави,
немој се застранит, немој се изгубит,
ја ћу те сахранит и слатко обљубит;
злобе т' сам све простил љувено и мило,
и плач сам твој примил и уздах у крило;
нећу те оставит, зач сам плач видил твој,
нер те ћу поставит с весел'јем у двор мој.
Мој боже, да тај глас ја грјешник зачују,
рекал би: приде час, да гори путују;
милос је од бога згар мене задахла
и од мене небога све зледи опрала.
Вај, смртна нарави, затој сад упријеши
тер мој дух растави и с тијелом раздријеши;
умиљене кости зач ће гој имати,
и од вјечне жалости весел'је пријати;
пријат ће гој и мир обил'ја свакога,
вјекушти гди је вир кладенца живога,
гди путник, ки жедни на свијети и труди,
на живац тај медни и хлипи и жуди.
Једном га окуси, мој боже, путник тај,
у вијеке не сузи, зач најде души рај;
и од славне те ријеке тко буде једном пит,
не жедни у вијеке, нер ли је вазда сит,
сит вјечне љубави и твоје милости,
у вишњој држави од вјечне свитлости.
Зач гди је тај вода од славне теј ријеке,
није сунцу захода у запад у вијеке;
ни сиња облака ни с маглом тмаста ноћ
ни мркла помрака видјети није моћ,
зач си ти боже сам, ки сунцу одсијеваш,
живући вајмех плам, ки сваки дух згријеваш,
свакоја ки владаш, о боже истини,
и живи дух даваш свакојзи живини,
а навлаш чловјеку, кога ти сатвори
на твоју прилику, да т' служи и двори,
а плату за службу нека му даш и дар,
да је с тобом у дружбу јаки све твоја ствар.
А моје нехарство, о боже истини,
мени тој чесарство изгубит учини!
Ну мој гријех говорим, о славо присвета,
у злобах ки норим сврх главе до пета.
А за тој, а за тој, молим те љувено,
прислатки образ твој и лице румено
од злоба од мојијех одврати на прјешу,
од уза ђавољијех нека се одвежу.
Зашто сам вас спућен и стегнут узами
и живот мој смућен пере се сузами,
сузом се вас пере пригрозно расцвиљен,
чијем свасма разбере да је с тобом раздијељен.
Тијем боже ти саде милости по твојој
све моје неправде и злобе и гријех мој
учини смршене и свасма потлачи,
да мој дух не чезне нер тебе да слачи,
узмножен и славан врх небес ки стојиш
и велми приправан, да тогај посвојиш,
тко ти се придаје, од злоба одријешен,
да вијеком остаје, при теби утјешен.
А други тко мене да море раставит
од узе пакљене а с тобом саставит?
Тко ли ме извадит из морсцијех дубина
и мој дух насладит, љубави једина?
Разми тва славна моћ и милос тај твоја
може ми дат помоћ, ки иштем покоја;
уфан'је све моје у теби тер стоји,
да мене тој твоје блаженство посвоји,
да мене намириш и сада и у вијеке
и далеч одтјериш све моје крвнике,
ки бију трудан бој са мноме сваки час,
да тужан живот мој повуку у пропас,
да се ја не схраним, о боже, у двор твој,
нер да се настаним у вјечни непокој.
Затој се ја боју тер цвилим и сузим,
душицу да моју мој боже не изгубим;
зач видим у мени и суд мој познава,
вај да мраз студени ме срце скончава,
студену мрамору прилично тер стоји
и суху јавору, ки зелен не гоји,
без своје зелени гди такој врх горе
ни хлада ни сијени саздати не море.
Трептећи тер предам и велми тугују
и смртни час гледам, да к земљи путују,
ка ме је дала ван, до гроба да буду
и обноћ и обноћ живјети у труду,
ја вајмех да такој у труду и у тужби
потрају живот мој на свјетовној служби,
пун гријеха, пун злоба, бивши [ја] нехаран
за ке се подоба да сам ја покаран
од тебе мој боже, о суче праведни.
Ну ако ми бит може, смилуј се ти мени,
тер твојом милости, о вишњи боже мој,
гријехе ми све прости, којијем се не зна број.
Опрости боже мој, да буду право рећ,
при теби слуга твој да могох милос стећ;
по божјој љубави, по божјој милости,
мој се дух избави вјекуште жалости.
То ли ми ћ' забранит туј милос и дар твој,
гди се ће сахранит чемеран живот мој?
Гди ће дух прити мој без твоје љубави,
кад смртни непокој стријелом га растави?
Тер мислим дан и ноћ, за зледи за моје
како ћу грјешник доћ прид лице тај твоје,
вај гди није моћ по том за гријех се кајати,
кад чловјек животом буде се растати;
нит се је моћ сакрити ни тајат свој пораз,
тко буде туј прити прид славни твој образ,
јаки све гријешна ствар, ка спознат не може
од тебе толик дар, праведни мој боже,
тер вјечни труд ћути и у плачу све стоји,
гдје немир приљути његује и гоји.
Тијем срце ме створи, да од твоје љубави
у пламу све гори и од твоје љубави,
мој боже једини, да у њему није ино,
нер дрази камени и злато прифино;
зач свијетло и чисто, мој боже, кад буде,
сцијенит ћу за ништо минуте све труде:
од мене вас мој гријех вас се ће одвратит
и мој плач вас у смијех и у радос обратит.
I дух мој понови, праведан нека јес,
и к себи призови у славу од небес,
од уда од мојијех да се прије растави,
све злобе и свој гријех да свасма остави,
нека нов полети у вишње краљевство,
гди је двор присвети и вишње блаженство.
Зач мој дух не жели на свијети дар ини,
нер да се насели у вишњој баштини,
гди је веља разликос и веља дивоћа
и љубав и милос блаженога воћа;
сваки цвијет гди ниче пун рајске радости,
гди живац истјече од вјечне сладости.
I од твога образа не одврз' ме ти сада,
ки вичем из гласа од туге и јада,
у сузах пловући, мој боже, дан и ноћ,
тву милос зовући, да ми си на помоћ.
Од страха зач предам и како мраз стину,
под собом гди гледам беза дна дубину,
и тужну туј пропас од јаме пакљене
и толи стрмен јаз који зја на мене;
на мене вајмех зја, јакино бијесан лав,
да доли небог ја пропаду стрмоглав.
Тијем славно тве лице пут мене обрати;
и моје тужице све далеч одврати,
и од мене још дух мој блажени и присвет
о боже ти немој однимит и вазет,
о боже, без кога не може жив чловјек
блаженства вјечнога достићи по вас вијек.
Поврат ми весел'је од твоје сахране,
да вјечно дресел'је мене се остане;
и духом притврдијем потврди мене ти,
узмножнијем и славнијем, мој боже присвети,
да буду потврђен у слави присветој,
да нијесам погрђен у дружби проклетој.
Тој боже да познам, да ми се објави,
рекал бих: живи плам од твоје љубави
сву злобу попражи и сву злед у мени
и мој дух утажи твој поглед љувени,
од муке проклете тер се ћу раставит
и твоје све путе злијем људем оставит,
свој живот ки трају у злобах и јаду,
а ништор не хају за разлог и правду,
по друму правому нека сви путују
у гријеху тамному који се сад чују.
Ар ћу ја, боже, бит зрцало свијем људем,
ки желим к теби прит, да мој дух сабљудем,
о славо присвета, тер се ће још к теби
зли људи опета врнути по себи;
по себи не само, нер с твојом милости
прити ће још тамо к вишњојзи свитлости,
праведни гди стоје тер се ће мијешати,
ар злобе све своје овди ће опрати.
Боже свијех крвника јоште ме слободи,
и стријела без лијека да дух мој прободи,
ка дух мој пробада, да живот мој скрати
и радос сву сада да у тужбу обрати;
о славо и сило, о вична љубави,
да мој дух и тијело с весел'јем растави.
Затој те сад зову, помоћник да си мој,
у сузах ки плову ја вајмех ки сам твој:
помилуј помили, чин' да сам сахрањен,
да веће не цвили мој живот израњен;
дај мојој рани лијек, по твојој љубави,
да дух мој по вас вијек хвали те и слави.
Зач да бих обашал сва поља и горе,
не бих ја лијек нашал нити се наћ море,
ни у бил'ју ни у трави ни у чему на сај свијет,
без твоје љубави, право се може ријет.
А ово се ја болим за сву моћ и снагу
и плачно ја молим тву милос придрагу,
коју је молити, мој боже прислатки,
да будеш простити вај мени гријех сваки;
зач си ти милостив, ја дужан остају,
ну велми бољезнив за гријех се мој кају,
за гријех се мој кају, зашто сам ја дужан:
тијем ти се придају, како роб и сужан.
Све моје смиљен'је и уздах мој становит
и грозно цвилен'је затој ћу поновит,
да милос по труду ја будем добити,
сузами кад буду све зледи одмити.
Срце ћу тијем справит, и језик и дух мој,
да буде вијек славит и правду и суд твој;
зач дух мој познава, да си ти бог прави,
сва хвала и слава од вјечне љубави.
Ну дух мој не може справит се на себи,
без тебе мој боже сву хвалу дат теби;
зашто је нејаки и слабе крипости,
мој боже прислатки, без твоје крипости,
тер како чловјек нијем, без језика стоје
прославит ја не вијем блаженство тој твоје.
Тијем позри на ме згор с небесцијех висина
тер усне ме отвор, љубави једина.
Вај хрло упријеши, љубави велика,
тер узал одријеши од мога језика,
и мој дух надахни, мој боже живући,
и срце ме такни твој угљен горући,
да срце и језик, и уста и дух мој,
навијесте дар толик у славу и хип твој,
нека ја не стоју јакино чловјек нијем,
да славу туј твоју навијестим људем свијем,
зао чловјек, мој боже, нека не буде рећ,
да грјешник не може од тебе милос стећ,
да од суза усилос али плач приљути
не море на милос грјешника врнути.
Жесток је тај налијеп, и сунца врх горе,
прем ти је свасма слијеп, тко видит не море!
Не зна ли свак, боже, да сузе приљуте
и уздах сам може све гријехе минуте
и злобе опрати и чини чловјека
у твој двор послати к весел'ју без вијека!
Тијем боже, милос дај, не брани љубави,
да са мном вјечни вај свасма се растави,
да мој дух не преда плачан и расцвиљен,
дочијем се угледа с тобоме сједињен.
А уфан'је за вас свијет ја нећу изгубит,
зашто сам становит, да ме ћеш обљубит;
зач твоја ријеч славна бранит ми неће моћ,
видив ме приправна, на милос к теби доћ.
А твоја ријеч вели, о боже љувени:
спасен'ја тко жели, да буде прит к мени;
нећу му забранит ја моје љубави,
нер га ћу сахранит, кад свој гријех остави;
и кад се обрати још скрушен за дости,
живот ће пријати од божје радости.
А прије ће свакоја на свијети погинут,
нер славна ријеч твоја игдар ће приминут.
Тијем ово мишљен'је блазни ме и кријепи
и грозно цвилен'је сумњу ми коријепи,
и ове жалости све слатко пробављам,
чекаје радости, којом се приправљам,
и твоју одлуку која се не крати,
да мој труд и муку весел'јем наплати.
Зач ино прошен'је ја нећу искати,
нер само проштен'је за мој гријех питати.
Од тебе самога ја питам, боже мој,
од гријеха свакога да одријешиш живот мој;
нека сам одријешен с добријеми у броју,
да веће огријешен у везу не стоју.
Прости ми и умножи мене, тва љубави,
и мој гријех одложи и у разлог не стави.
А сад господине милос ми твоју дај,
с небеске висине ти на ме погледај;
погледај на ме згор, ки с' мојој души лијек,
тер усне ме отвор и справи мој језик,
тер ћу ја ма уста и језик справити,
љубави горушта, да будем славити
тебе, ки сам јеси, кога ја сад хвалим,
ки владаш небеси и створом осталијем.
Уста ћу пак справит и справљен кад будем,
твој ћу суд објавит на свијету свијем људем,
нека свак знат може, да твојом љубави
мене ти сам боже од пакла избави.
Тијем ако ти би ктил, о моје уфан'је,
ја бих ти поклонил харно приказан'је;
о боже приславан, ну нећеш ини дар,
нер дух напастован, да ти се да на дар.
Само је за те тој и тој ти дарива,
на свијети трудан бој тко у пољу добива.
Ну тко ти да на дар срце умиљено,
од тебе никадар није погрђено;
и кад је скрушено тер ти се придава,
с тобом је здружено гди је вишња држава.
Тијем прими од мене, што ти сам ја дужан,
дарове љувене, како све твој сужан.
Не јунчића млада ни теле најбоље,
обравши из стада, да ти се закоље;
ни вола притила, ни друге живине,
да ти се посила; зач све то примине:
нер ти ћу срце дат једнага и дух мој,
и у твој га крил послат, да примеш на дар тој.
Затој те сад мољу, како је и право,
прими тој на вољу, сва хвало и славо!
Чин', да није погрђен од тебе ови дар,
нер да је потврђен, како све драга ствар.
Зач кад ти тој послах, о боже милостив,
сузами све опрах ја грјешник бољезнив,
све чисто и бијело нека т' се одправи,
да паде у крило од твоје љубави.
Вишњи господине и боже приславни
милости једине још твоје неп ??ни,
ти добро учини у твому хотјен'ју
који си једини у благом позријен'ју;
позријен'ју по твому, по ком је схрањен'је,
Сиону ти свому покажи спасење.
Погледај и смири народе разлике,
да се зиђу мири и зграде велике;
потрјебу зач има мири бит утврђен
град Јеросолима ки је велми разграђен,
и кој се још ори садањијех сијех дана,
у пламу вас гори около свијех страна.
До дна се вас ори и у њем није цио камен,
зач мнози злотвори потичу жив пламен,
с химбом од невјере, да у расап тој мало
разаспу те мире, што их је остало.
Ну можеш милос дат, далече да будеш
злотворе тве прогнат, да тај град сабљудеш,
о славо једина, о славо присвета,
да се тај тврдина сагради опета,
вај да од сад не гине толик пук с народи,
од праве истине ки далеч заходи,
далече заходи јак овца ван стада
и у малој још води топи се све сада;
топи се у води, у вјечному вају,
слијеп слијепа гди води а оба падају
стрмоглав у понор од вјечне жалости,
пакљени гди је двор с вјекуштом жалости.
Тијем боже помози, да' милос једину,
народи да мнози сљепачки не гину,
нека се не јази тај пропас душами,
у кој су порази и горк плач сузами.
Сад зидан кад буде град твоје области,
забит ће све труде минуте напасти.
Тадај ћеш примити праведне освете
и силе сломити од војске проклете;
врх отара твога тадај ће т' ставит још
не јунца једнога, него ли вељу множ.
Тој ти ће заклати, и када сви згоре,
теби ће послати у небеске дворе.
