Видим се сметен вас и тужан за дости,
и с плачем сваки час понављам жалости,
сузице ронећи јадовно у тугах,
заплетен стојећи јак пипле у куках;
и у тужбах у мнозијех замршен још сам вас,
јак пљева у снопијех, када се пожује клас.
Зач исток и запад и вјетри остали
протива мени сад вај сви су настали;
к тому ме сваки час све ријеке и воде
у веле стрмен јаз труђахна заводе;
и труд ме порази, у сузах гди плову,
зач мили и дрази, на помоћ ке зову,
сви ми су протива, да није моћ починут,
гди мртва и жива хоће ме позинут;
и химбом вас свијет сај грозно ме расцвијели,
и мени плачни вај за даров надијели.
Туге су још вел'је и немир крвав,
уфано весел'је зач ме све остави.
Зловољан тијем стоју, расцвиљен и плачљив,
кушаје чес моју и мој труд бољежљив,
јак болан немоћник од грозе болећи,
ки не уфа пријат лик и здравја желећи,
тер му се ствар свака, што куша сваки лип,
ако је и слатка, обраћа у налип.
Покли је приправан, о боже љувени,
ови свијет притаман непокој дат мени,
и ки ме тач мучи, и који хоће тој,
да мене разлучи од тебе, ки сам твој;
тер не вијем што ћу сад, куд ли се обратит,
како ли ови јад од мене одвратит;
кому ли у руке ја се ћу придати;
да мој труд и муке од мене одврати,
зашто није чут саде нит је моћ видјети
разлога ни правде ни љубав на свијети.
Немиран свијет је вас, тужба се свуд плоди,
и вјера сваки час на мање доходи.
I правда сијех дана јурве је с разлогом
под ноге сплесана, нер само прид богом,
гди чека вриме тој, с врименом да згара
вас народ и пук свој за злобе покара.
Главу ће највеће ље батом удрити,
по правди ка неће с разлогом судити,
ка свако зло дјело дјелује при благу,
тер душу и тијело дала је све врагу;
која се никога ни стиди ни боји,
ни срде од бога, приправна ка стоји,
да божја освета за гријех ју свој плати.
сврх главе до пета да ју мачем расплати.
Затој ћеш, боже мој, туј срду послати,
да правда и суд твој не буде липсати.
Покли није никога, праведни мој боже,
да мене небога у труду поможе;
самога нер тебе ки милос не браниш,
и дал си сам себе, чловјека да схраниш;
ја се ћу утећи пут твоје љубави,
и овуј ћу ријеч рећи, што пророк сам прави:
о боже свијех бога, ки живиш по вас вијек,
у тебе самога уфам се ја грешник;
и уфан'је све моје теби ћу придати,
блаженство да твоје милос ми не скрати,
да нијесам сметен вас у вијеке и амен,
ки цвилим сваки час с весел'јем растављен;
и у правди у твојој слободи ти мене,
а душици мојој дај дворе блажене;
чин' да се настани, о боже, под твој крил
да се туј сахрани, гди ју си сатворил;
зач таман свијет ови неправде пун сваке
хитро ме вај лови у мрјеже пританке.
Тијем жељно уздишу, о вјечна љубави;
и мој дух узвишу к небеској држави,
уфан'је гди моје створил сам за сву моћ,
под крило тој твоје да би ми тамо доћ;
душица да моја свасма се избави
свјетовнога боја и с тужбом растави;
да буду прит тамо не мојом крипости,
љубави нер само од твоје милости;
по себи зашто сам не могу добити
без тебе вишњи крам, ни у дворе тве прити,
гди сам прит ја уфан по твојој милости,
гди је тамо вјечни дан и вјечне свитлости;
гди није плач ни тужба, гди није тужни вај,
ни химбена дружба, ке је пун вас свијет сај;
гди сај свијет дарове не дава за службу,
ни плачне јадове, ни сјету ни тужбу.
У те ћу самога даке ја уфати,
ки мореш свакога на милос пријати,
ки мореш милос дат и љубав туј твоју
и мене одрват у трудному боју.
Зач ови трудан бој не могу добити,
ако ти боже мој будеш ме забити;
толико зач мноштво напира на мене,
ставит ме у робство од јаме пакљене.
Тијем к мени ухо тве приклони, боже мој,
тер моје тужбе све и плачни непокој
услиши, услиши, крипости велика,
и хрли и преши тер мене грјешника
од'рви од гусе, која се приправи,
пакљене да узе на грло постави,
да мене притужна и плачна за дости
поведе за сужна од вјечне тамности.
Затој ме ти спаси и уклони ти мене,
гди су ти порази од јаме пакљене;
и мени ти буди заклоник небогу,
толик број злијех људи зач трпјет не могу,
по свјету ђавољу ки се су састали,
да би ме на вољу с баштине прогнали:
вај да ме прожене тај сила духа свијех
из куће блажене, за ниједан за мој гријех,
за своје нер злобе, ненавид нер за свој,
како зле худобе, слиједећи живот мој,
злу вољу кажући да ме прије уморе,
и очито лажући, зло на ме говоре.
Ш њими је хитрина и хитри тај ловац,
ки мени запина потајни тонотац;
тер хитро спознаје из крова гди стоји
све моје ступаје расклада и броји;
по ђављем закону тер тужна тај глава
другому Нерону права ме издава.
I уточни буд ми дом и штитак мој буди,
вај нека веће мном не воре зли људи,
него ли да спасен по теби ја буду
да веће поражен не болим у труду;
зач си ти ма јакос и уточиште моје,
и моја сва радос, о боже, без које
пријати јакости никако није ми моћ,
нер с трудом жалости и горк плач дан и ноћ,
и уздисат сваки час, о краљу избрани,
ако ме твоја влас злијех духа не обрани,
ки свасма настоје за своја зла дјела,
да мој дух раздвоје прије реда од тијела,
бројећи ме стопе једа ме прихине,
да ме прије потопе сред морске пучине.
I имена рад твога, о боже приславан,
славна и светога, ти буди приславан.
Из морсцијех дубина да ме сад извадиш,
о славо једина, да мој дух насладиш,
и да ме нахраниш и напиташ лачна,
и да ме обраниш од плача интачна;
зач трпим велик труд и муке пакљене,
гди чине криви суд зли људи од мене,
и све зло што воре и сами што дјељу,
тој на ме говоре тер небог ја цвијељу,
и велми уздишу од муке толике
гди чују и слишу отровне језике,
у кијех су налијепи тер мој дух боду тач
јак стријеле и шипи алити ртат мач.
Свако зло тер ријеше, да мени дух смуте,
к томуј ми запријеше тоноти све путе,
и замчице танке свуди ми справљају
јадове тер сваке трудну ми задају,
једа ме улове, како звијер у лугу,
да моју понове сву жалос и тугу.
Из овијех тонотац затој ме изведи
и химбенијех очац, у кијех су све зледи,
зли ловци немили које су вај мени
подхимбом сакрили, мој боже љувени,
невидом да упаду и да се замакнем,
у плачу и јаду невидом да издахнем;
зач си ти схранитељ, о боже драги мој,
и од душе спаситељ, ка жели вјечни гој.
У твоје тијем руке дух ти мој придају,
да одвратиш све муке, које ме скончају;
и к мени приступи, боже од истине,
тер мој дух одкупи, да у тужби не гине.
Вијем да га с' одкупио, схранит га хотећи,
кад си за њ крв пролио, на крижу висећи.
А сада потврди милос и утемељи
и оногај погрди, ки мени смрт жели;
тер од пса сљедника том твојом љубави,
ки лаје и рика, ти мене избави,
који ми непокој и немир задава
тер памет и дух мој лајући скончава.
Тијем славни мој боже чин', твоја да милос
трудна ме поможе и сатре усилос
од тогај, ки мени задава толик труд
и тонот химбени запина ода свуд;
зашто си боже свих велми ненавидил,
у злобах у тацих на свијети ке с' видил;
ти си ненавидил меу злобе све ине,
ки губе рајски дил а љубе таштине,
праведан зач твој суд хотил је, мој боже,
да трпи пакљен труд, тко слиједи раскоше.
Ну што ће они ријет, о вишњи боже мој,
кад приду на он свијет прида те на суд твој,
који су ставили сву памет у охолас,
а тебе забили, који си вјечна слас;
ки слатко папају и слиједе сваки блуд
а својијем задају с размирјем велик труд?
За гријешне те душе велми се ја бољу,
трбуху ки служе и живу на вољу;
а навлаш чловјек тај, кога сам ја познал,
за добар залогај који би душу дал,
на мене који зја сваки хип и свак час,
да приђе паду тја стрмоглав у пропас.
Ја затој у бога уфам се за сву моћ,
да мене небога не буде трудна оћ;
и да ме испрти од бијеснога лава,
вај који до смрти мој живот скончава.
Ну се ћу радоват с весел'јем слуга твој
и теби хвалу дат, о вишњи боже мој;
зашто си погледао на моје смиљен'је
и мене нијеси дао у вјечно цвијељен'је
ономуј чловјеку, с кијем су зли злотвори,
ки моли смрт пријеку да ме прије умори.
Ну милос блажену не брани туј твоју,
тер душу спасену учини ти моју
од старе невјере, која ме слијеђаше,
и веље потјере за мноме чињаше.
Тијем теби хвала буд, ки милос не крати,
нер ли њих криви суд на правац обрати;
и нијес ме сатворил, да твоје одлуке,
ја кад сам тужан бил, даду ме у руке
непријатеља мојијех, кијех ме си сачувал,
мој боже рад којијех велми сам туговал.
Ну радос ја чују, ар боже свуд сада
слободан тугују без туге и јада,
зач ме си уфано зле дружбе избавио
и у мјесто пространо ме ноге поставио.
Простран ми боже пут и широк објави,
по ком се гре у скут од твоје љубави.
Ну није мој разум толике крипости,
слиједити прави друм од твоје милости;
без твога смиљен'ја нит се ћу избавит
грознога цвиљен'ја никако на сај свијет,
зач ме свијет још веже узами и пути,
и доли притеже, гди је плач приљути.
Хини ме и вара и хитро још мени
доли јаз отвара, гди је пламен огњени.
К томуј ми за службу, мој боже, дарива,
вични плач и тужбу да мој дух ужива.
Туге су још веће и већа још напас,
покоја гди неће дати ми за мао час,
душицу да моју меју све остало
проводим у гоју и у миру дај мало;
са мноме интачно него ли бије бој,
да тужно и плачно проводим живот мој,
и што сам по себи не може ови свијет,
призива вај к себи зле људи на измит,
да свијету помогу на мене војеват,
и мени небогу вјекушти труд задат.
Затој се ти мени смилуј господине,
о боже блажени, да мој дух не гине;
зач велми тугују и у сан и јави,
посил'је гди чују, што на ме свијет справи.
I око се ме смути и утроба остала,
и душа злед ћути од разлицијех зала;
јере у болости полипса живот мој,
од веље жалости ћутећи непокој.
I годишта моја, одкле се породих,
с плачем без покоја до сада проводих,
тер ино ја небог у вијеке не познах,
одкли ме створи бог, нер само плач и уздах;
и крипос у убоштву моја се разболи
од суза у мноштву, ке око ме проли;
а моје све кости осташе сметене,
бираје жалости и труде пакљене
и он плач и тужбу, вај ки се прижива,
што сај свијет за службу суђен'је дарива;
гди је плач и тужба и труда за дости
и скржит од зуба и вјечне жалости,
од које ја дружбе бојим се јадовит,
да моје све тужбе не буде поновит;
све силе зач справља сваки час сваки хип
тер мени понавља вас чемер и налип.
Јоште сам врху свијех, о боже, твој слуга
непријатеља мојијех учињен од руга
и њих погрђен'је, тер трудан остају;
ну моје стрпјен'је све теби придају,
ти чувај, ти бљуди и ти ме обрани,
од толи злијех људи и мој дух сахрани.
I од сусјед од мојијех погрђен сам веле,
ки кожу сву на мијех одријет ми сви желе,
ље твојој љубави дух се мој придава,
да се сад избави од вуков и лава,
на мене ки реже, викају и вију,
и скровно ме преже, да моју крв пију.
Знанцем сам мојијем страх и велик непокој,
ки желе стрт у прах прије реда живот мој;
и ки ме виђаху, ти далеч од мене
сви ванка бјежаху из јаме пакљене,
у руци држећи објестран бридак мач
и мене слиједећи задат ми грозни плач.
Забивен јоште бјех јак мртав од срца,
тер благо заман ријех плав моја све крца;
близу сам ја шкоља, јур се ћу разбити,
тјери ме невоља, камо ћу исплити?
тјере ме валови и тужне незгоде
и од свијета јадови са мном се свуд броде.
Згар боже а затој погледај ме труде,
чин' трудан да дух мој с плавцом се сабљуде.
Врх мене погледај, немој ме забити
и плавци ти не дај мојој се разбити;
зач видим небог ја од мора дубину,
ка на ме вајмех зја, да с плавцом погину.
Јоште бих учињен, небогу вај мени,
јаки суд изгубљен, уфан'ја у ком ни,
који је за ништар, који се свуд ваља,
како све она ствар, ка ништо не ваља;
јер слушах од онијех, у около ки бјеху,
прибивалац тамнијех, чинећи у гријеху
опоговаран'је, када се купљаху
тер с химбом варан'је једнага стављаху;
тер се свјетоваше, мој боже, љувени,
заједно се сташе супротива мени,
да ми вазму душу, задат ми непокој,
да с тилом раздружу чемеран живот мој.
Затој се ја уфах у те, господине:
тијем прими мој уздах, да ми дух не изгине;
од тужне те дружбе, о вишња љубави,
и пакљене тужбе ти мене избави.
I ово ја рекох, да бог ти јеси мој,
кому се утекох, како све слуга твој,
свасма т' се придати, боже милостиви,
ки мореш лијек дати свакојзи противи;
и у твојијех су руках још ждријеби све моје.
Затој ме у тугах блаженство тој твоје
избави од рука непријатеља мојијех,
и пакљенијех мука и од злотвор ода свијех,
ки мене прогоне усионом напасти,
да дух мој потоне у вјечној пропасти,
у вјечне помраке, вјекушта гди је ноћ,
свитлости ни зраке видјети гди није моћ,
и гди је магла тај и тмасти толике,
којијем наћ на свијет сај ја не вијем прилике.
Тијем вишњи боже мој, смилуј се врх мене,
тај тмасти непокој одврати од мене;
и учин' ме спасена у милости твојој,
и од гнијева пакљена уклони живот мој;
господине боже, зач дух мој по вас вијек
у другом не може душици најти лијек,
ни оружја ни штита, нер тебе самога,
о створче од свијета и боже свијех бога,
чијем бих се обранил од непријатељ мојијех
и мој дух сахранил од злотвор позлобнијех.
I не постидим се ја тебе зовући,
ледено да ми се срдачце саврући,
у живој жерави и у пламу живому,
од твоје љубави по дару по твому;
зач се све смрзло јес и у мразу прибива
тер жалос и болес с тугами прижива,
с толиком тужицом, ку није моћ збрајати,
гди тило с душицом хоће се растати
од силе толике од мојијех крвника
и од дружбе разлике отровнијех језика,
који не праштају труд мени дајући
и како пси лају на мене лажући.
О вјечна љубави, затој ми милос дај,
трудна ме не остави, згар на ме погледај,
да ти пси пристану, на мене ки лају,
и љуту ми рану по срцу задају.
Уфан'је ну моје, ја ки се скончавам,
у руке у твоје све теби придавам,
и тугу и мој труд, ки мој дух раставља,
праведан зач твој суд праведнијех не оставља.
Свршио си онијеми, ки у те уфају,
чловјечијем синовми, ки ти се придају,
љувену сву радос зашто им ти плати,
и тужбу и жалос у покој обрати,
да мирно сви стоје без туге и ваја,
и да се покоје у двору од раја;
и од њих ћеш свакога потајом покрити,
и од лица од твога нећеш их дијелити,
и од смеће чловјека њих ћеш обранити,
и ране без лијека на здравје схранити
у цркви у твојој од противнијех језик,
сахранит у којој море се жив чловик;
праведно зашто је, да се ти помогу,
на служби ки т' стоје, како но све богу.
О славни боже мој, затој ме сахрани,
и став' ме у тај број, гди су ти избрани;
и с плачем и тужбом ти мене растави,
и с химбеном дружбом по твојој љубави,
химбено ки ходе, пријамши остале,
све горе и воде да на ме навале.
Ну се сам утрудил у богу блажену,
и туј сам погрдил сву дружбу пакљену.
I прасца дивјака погрдих ја такој,
прид којијем проплака већекрат живот мој;
и сада на њ плачу гди оштри зле зубе
тер божју полачу подријева и дубе.
Виноград сплеса вас и обујми све лозје,
пришадши у нечас и одјема све гроздје.
Још бијесно тој прасе, о вишњи мој боже,
сву њиву попасе, до класа и поже;
пак зубе оцјери горчије од јада
тер овце растјери божјега ван стада.
Напокон пастира прашћад рогоборна
настоји да одтира ван свога обора,
нека се сам жири и нокти и зуби,
кад овце с пастири до трага погуби.
Затој те сад молим, о боже праведни,
ја ки се наг болим и плачу по све дни:
сатри му губицу, скрши му све зубе,
да твоју кућицу не рије ни дубе;
свасма га заслијепи и с видом растави,
нека не коријепи виноград гиздави;
али му прикрати сву силу и крипос,
и к себи обрати на љубав и милос,
нека ја могу ријет: вишњи бог праведни
погледа на сај свијет у ове наше дни,
своја влас толика вишњи рај отвори,
од прасца чловика тер сада сатвори.
За то је блажени господин врху нас
и сада и све дни без конца по вијек вас,
милосрдје своје зашто он врх мене
на пристол'ју стоје од правде блажене
такој ми умножи, како бих сам хотио,
тер ми се одложи жалости велик дио,
у оружному граду њему се молећи,
сузице у јаду с чемером ронећи,
гди мој дух проплака у тужној незгоди
од прасца дивјака да мене слободи.
У жаснутју затој од памети моје
рекох ја слуга твој у напасти стоје:
одвржен јур сам ја од лица за мој гријех
далече, боже, тја и од очи твојијех.
Услиши затој глас од молитве моје,
и мене у тај час блаженство тој твоје
у труду помили, за љубав и милос,
ђавољој тој сили тер скрати усилос,
кад зазвах тебе ја, о вишња љубави,
тер тужбе и ваја ти мене избави.
Затој се свак справи, вишњега тер бога
и хвали и слави јак створца правога.
Љубте господина његови сви свети,
у тројству једина, нека вас он свети
од сваке напасти, а навлаш злијех људи
и од доње пропасти, гди су вјечни труди;
зашто ће господин истину искати,
и за ваш сваки чин разлога питати.
I мимо све ино узмножна своја влас
дати ће обилно чинећијем охолас
жалости и ваја и труде разлике,
да славе од раја страђају у вијеке.
Ви који уфате сви у господина,
мушки се владајте сврх свакога чина,
све мушки чините, нека се бог слави,
и њега сцијените, да је створац он прави,
срдачца тер ваша хоће се кријепити;
вјечни крам тко праша, ш њим га ће добити.
