Псалам 129: де профундис цламави

Псалам 129: де профундис цламави
Писац: Мавро Ветрановић


Псалам 129: де профундис цламави


Псалам де профундис, по начину од молитве.


* * *


Из тмасте дубине, гди велми тугују,
   к теби господине из гласа кликују,
у јами стојећи, беза дна гди је јаз,
   скрушено молећи приславну твоју влас,
најманши да сине свјетлости твоје трак
   врх ове дубине, гди је вајмех тмасти мрак.
Без дневи гди је ноћ, гди цвили живот мој,
   пријати гди није моћ ни мира ни покој,
ни зими ни љети ни у вриме остало
   тих санак видјети, ни веле ни мало;
нер тужан у труду и обноћ и обноћ
   рвем се за луду и труд је мој заман.
Трудим се јадован, у тмасти стојећи,
   како роб окован, слободе желећи,
алити кад труди на смрти тај чловјек,
   ки друго не жуди нер здравју свому лијек.
У тмасти тијем стоје, суначце гди не сја,
   за злобе за моје гди небог цвилим ја,
и за гријех ки трају мој живот притужан,
   за ки се познају, да сам крив и дужан:
затој господине, услиши ти мој глас,
   из ове дубине, претмаста гди је пропас,
гди је тужба, гди је јад, ки није моћ изријети,
   и гди је већи смрад, нер ниједан на свијети,
у који ја падох, изгубив друм прави,
   и далеч вај зајдох од твоје љубави,
гди ме гријех мој чини и злоба велика
   у тмастој дубини цвилити до вијека.
Гди цвилим у сузе, теби се молећи,
   конопац и узе на грлу носећи,
тве уши приславне да буду у сај час
   на молбу му справне чути мој тужан глас,
који т' ја расцвиљен у руке предају,
   зач с тобом раздиљен свасма се познају.
Гријех ме мој растави од твоје милости
   и од твоје љубави, о вјечна свитлости.
Ну ако сам и згријешил, а вишњи мој боже,
   љубави дај ми дил, ако се бит може;
милосрдја твога ни крати ни брани,
   грјешника овога помилуј и схрани.
Чин' милос твоја тај, грјешнику да мени
   обрати тмасти вај у пламен огњени,
пламенак они дим, без кога никадар
   свјетлости не видим, ни ниједну другу ствар;
без кога није ми моћ из ове дубине
   к светому двору доћ небеске висине.
Висину туј правим, гди мој дух створен би,
   нека те туј славим и хвалу дам теби.
Ље нијесам подобан к небесом позријети,
   јакино све злобан, кому твој суд пријети,
а камо туј милос од тебе испросит,
   из мрака на свитлос да буду к теби прит.
А за тој, а за тој, о вишња љубави,
   ти злобе и гријех мој на разлог не стави;
смрси све једнага, што згријеших сва љета,
   твоја крв придрага ман да није пролита.
Зач ако ме злобе обслужиш ти боже,
   пакљене худобе избавит тко може?
I тко ће трпјети, ван тебе самога,
   под небом на свијети злед гријеха тамнога?
За ку злед вапију к теби, господине,
   да трудан исплију из тмасте дубине.
Уфан сам ну затој, да се нећ кратити
   из дубин живот мој на свитлос вратити,
зач љубав горушта, мој боже, твоја тај
   с неба се допушта за ме прит на свијет сај;
распет крв пролити, на крижу наг стоје,
   да будеш одмити згријешен'је све моје.
Тијем хрли и пријеши, тер твојом области
   плачна ме утјеши у овој пропасти.
Чин', да није за луду пролита крв твоја,
   у муци и у труду за дјела зла моја.
Помилуј помози, о славни створче мој,
   и од мене не односи приславни образ твој.
Чин поглед твој блажен врх мене да сине,
   у тмасти поражен гди живот мој гине.
Ме тијело зач гине и мој дух, нека знаш,
   с небеске висине ако ме не обсјаш;
и ако се не справи тва милос једина,
   да мене избави од мрклијех дубина:
беза дна у јами по вас вијек остају,
   садружен с тугами, у дружби и у вају;
при теби зашто је тај љубав и милос,
   по скали од које могу прит на свитлос.
Закона твога рад и ради још тебе
   ја трпим плачни јад и обадјам сам себе,
јаки све кривац тај, ки главом дугује,
   гледаје смртни вај тер велми тугује;
тугује и труди, о славни боже мој,
   и друго не жуди нер схранит живот свој.
Ну толи не преда од страха прид смрти,
   прид собом ку гледа кад га ће сатрти,
колико се боји кушаје вјечну ноћ,
   у мислех тер стоји напокон гди ће доћ:
тако ја дан и ноћ, сваки хип и свак час,
   разбирам за сву моћ твој, боже, страшан глас,
кад ме ћеш зазвати јаки све прави бог,
   да будем придати од гријеха пун разлог,
вај којијем живот мој не може у вијеке
   прибројит прави број ни најти прилике.
Тијем к теби да приђу, мој боже милостив,
   очито ја виђу да ти сам велми крив;
затој се ја боју, судит ме кад будеш,
   душицу да моју огнијевит не будеш.
Тијем плачно из гласа к небесом вапију,
   да из тмаста пропаса на бил дан исплију;
на бил дан, не велим ки стиже тмасту ноћ,
   нер они ки желим видјети за сву моћ,
гди се плач прикрати, кад боже грјешника
   тва милос обрати, да је жив без вијека.
Затој се обраћам ја боже на поспјех
   и плачем дуг плаћам од гријеха ода свијех.
Затој ме мимо све помилуј, Јесусе,
   и у славно крило тве прим плач мој и сузе,
у крило приславно, које је вајмех тач
   ваздакрат приправно од грјешник пријат плач.
Душа је ма трпила славну ријеч његову,
   из тмаста тамнила на помоћ ку зову;
и уфа душа ма свасма у господина,
   да мој глас послуша из мрклијех дубина,
јадан глас ки цвили с уздахом и тужи,
   једа ме помили и с тужбом раздружи
Јесус мој господин, чловјек и бог прави,
   једа ме из дубин у поље застави,
у славно дим поље, гди је велми за дости
   весел'ја до воље и сваке радости,
гди цвијетак туј сваки с блаженством вазда цти,
   гди мирис прислатки душицу насити;
рајски тај мирис дим, ки овди не ћутим,
   ни цвијетје тој видим, видјети ко жудим;
ни друштво блажено, с којим бих рад бити,
   по вас вијек заједно свак час се славити.
Зач друга није дружба са мноме у јами,
   нер уздах и тужба и горк плач сузами,
гди жељно уздишем у овој мрклости
   и дух мој уздвижем к небеској свитлости,
а гријех га тегли згар и прит му туј не да
   како све тежка ствар, згар на тли ка пада,
гди вијеком никада жалости не липше
   и гди се од јада горчије уздише;
дубока гди је јама, гди је живот мој мучен
   и гди сам од крама вишњега разлучен;
непомство гди моје чини ме вајмех прит
   и злоба, рад које тужан ћу вазда бит.
Јесусе прислатки, Јесусе драги мој,
   покле си труд сваки и сваки непокој
поднесал за мене да на криж приступиш,
   од јаме пакљене вај да ме искупиш,
не камен'јем дразијем, ни златом ни благом,
   смиљен'јем нер блазијем и крви придрагом:
молим те за сву моћ и са свом крипости,
   немој ме трудна оћ у мрклој мрклости.
За онуј круницу од трна немила,
   која т' је главицу до мождан пробила;
за он труд и муке од чавал најлише,
   кијем ноге и руке к дријеву ти прибише;
за ударац он приљут, од кога вај каде
   присвету твоју пут оштар шип пропаде;
и за крв прислатку, коју ктје пролити
   да будеш злед сваку од грјешник одмити:
чин', да тај крв твоја буде ме опрати
   од злоба без броја, ке није моћ збрајати.
I за свој плачни глас и љубав истахну,
   кад кличе у он час прије нер издахну,
на крижу висећи вас ранав и крвав,
   отцу се молећи, да укаже туј љубав
народом вајмех свијем, рад којијех издаше
   а навлаш онимијем, ки ти смрт задаше:
Јесусе љувени за труде те твоје
   опрости и мени згријешен'је све моје,
простити ком си ктил који ти злијем творише,
   и од кијех си распет бил и ки те уморише;
нека сам слуга твој ја један од тизијех,
   постављен у тај број, којим си простил грих,
да мене опере твој живац крвави
   и сву злед подере, ка мој дух затрави,
од јутрње страже и вечер до ноћи
   згар свитлос да каже дар твоје помоћи.
Зач мој гријех дан у ноћ и у мрклос обрати
   и моју малу моћ духовну прикрати;
непомство зач моје у тијелу и у души
   законе све твоје на пуно не обслужи.
Вај да их обслужим, не бих се тужби дал,
   у тмасти да тужим, стрмоглав гди сам пал.
Јесусе, а за тој вапјен'је слиш моје
   и уздах тужни мој у дубини стоје,
с врућијеми сузами ки грозно полијевам
   беза дна у јами ке к теби посилам,
Израел да у те уфа господина,
   кому си ти путе прик морсцијех дубина
отворил, мој боже, ки владаш вас свијет сај,
   по копну да може с пуком прит на он крај;
тер силу порази, ка твој пук слијеђаше,
   да ју море зајази, куди прит ктијаше.
Тај твоја славна влас туј силу прикрати,
   оружна охолас да буде остати,
гди ју море зајази, да ниједан живи дух
   мора ван не изгази опета на свијет сај.
Туј боже прави суд тер такој учини,
   да приме смртни труд у морској дубини,
да ниткор не рече, да твоје љубави
   Израел не стече, нер га туј остави
и да га у руке крвником, да пук твој
   поднесе све муке, да сконча народ свој.
Зач си ти милостив и милос не кратиш
   грјешнику, ки т' је крив, да му дух сахраниш,
у свако јур доба тко т' дужан остаје,
   од гријеха и злоба када се покаје;
и твоју туј милос на дар му дариваш,
   кад с мрака на свитлос к себи га призиваш.
А мене охолас и ш њоме таман свијет
   у ови стрмен јаз учини тужан прит,
гди ме је сињ облак од згара поклопио
   и с маглом тмасти мрак свијех страна обујмио.
Приплачно тијем плачу и уздишем грозећи,
   трнову вај драчу у срцу носећи,
и грозни вајмех плач у јами притмасти
   чини ми како мач срдачце пропасти,
кушаје нехарство за које вољно сам
   изгубих тој царство и вишњи двор и крам.
Из тмастих дубина тијем вичу гдје гину,
   мога господина на милос да пригну;
при мом господину зашто је тај милос,
   да тмасту мрклину може дат на свитлос;
јоште је обилно прид њим одкупљен'је
   и не жели ино, нер право скрушен'је,
да грјешник пролијева с јадови сузице
   и с њими да ожива све гријешне тужице.
I сам си хотио рећ, да грјешник у тузи
   туј милос може стећ, кад грозно просузи;
и грјешник не умира, нер живе по вијек вас,
   ки свој гријех опира сузами сваки час.
Тијем боже грозни плач и уздах мој умножи,
   нека се мени тач згријешен'ја одложи,
да ми се сврх плећи тој бриме испрти,
   прије нер ли притећи буде час од смрти;
да мој дух лак буде, небогу вај мени,
   кад свали све труде од гријеха с рамени.
Зач кад смрт притече, носећи стрил приљут,
   трјеби је далече путоват на дуг пут.
Разговор још тужан у јами још чују,
   гди како све сужан цвилећи тугују:
овој ми смрт прави, приде ти скончан дан,
   згријешен'је пробави, с кога си сит и пјан;
скоро ћеш познати, прид богом како је
   разлоге придати за зледи за твоје.
Испразно тијем не стој, нер справно све са свијем,
   да придаш разлог твој прид судом праведнијем.
Вај вишњи мој боже, а не зна живот мој,
   придати тко може од злоба разлог свој;
зашто је сметен вас, у јами стојећи,
   сваки хип и свак час злобштине бројећи.
Тужба га сва смета од плача и ваја,
   с почетка опета гди се гријех побраја.
Тер што је на сај свијет тер што је на свијет сај
   горчије пробавит нер само чемер тај,
а то зна живот мој, који је плача сит,
   каков је непокој здравицу туј попит,
на срце ка пада са свијеми тугами,
   горчије од јада мијешана сузами.
Ну грјешник уфам ја прит с твојом милости,
   гди друго сунце сја од вишње свјетлости;
и он ће одкупит од гријеха свакога
   и на милос примит Израела свога.
О вишњи мој боже, мислит је чудна ствар,
   сам чловјек да може процијенит толик дар,
љубави веље плам гди, славо једина,
   чини те прити к нам с небесцијех висина,
утроба од жене тер те је носила
   од дијеве блажене и нага родила;
млијеком те задоји и тај те причиста
   његова и гоји тријести и три годишта.
У тијело тер такој одкли се упути,
   вас трудан живот свој до смрти оћути.
Узмножну десницу ну по том пак справи,
   пакљену тамницу тер с робјем растави;
зач славан приступи, о краљу краља свијех,
   тер врата разлупи од двора пакљенијех;
и туј тме просјени туј свитлос и зрак твој,
   и силом поплијени сужанства толик број,
те душе блажене тер собом за милос
   из јаме пакљене изведе на свитлос.
Израел твој даке по твојој љубави
   вјекуште помраке тобом се избави.
Израел даке твој, право се може рећ,
   вјечни мир и покој по теби може стећ;
зашто се допушта, зашто је тој ктјела
   тва љубав горушта у одјећи од тијела:
драгу крв пролити и умријети за пук твој
   и од грјешник одмити сву злобу и гријех свој.
Од суза у језеру тијем покли ја пливам,
   вај гди гријех мој перу и злобе одмивам,
велми се болећи, кајући злед моју
   и тебе молећи да милос даш твоју,
Јесусе туј милос, Израел по којој
   из дубин на свитлос пришал је у двор твој,
гди виком никада видјети није моћи
   сунчана запада ни мрака ни ноћи,
нер ли је милос тај и твој зрак приблажен,
   ки обсијева вас свијет сај без конца и амен.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.