Прстенче, ки си бил у бријеме минуто
у милос мо'е вил на руци гиздави,
са мноме ти веће сад нијеси у слави,
кростој тер обадва цвилимо ми зато.
Сад битје од свита приходи тач љуто, 5
да час си у милос, ончас не у љубави.
Кростој се не боли, ере се тој прави:
да добро од свита није вјечно ни круто.
Лед си бил студени у виле тер свитлос,
ну сада огњен плам мојојзи тамности, 10
ер с' мјесто проминил, проминил си и радос.
Ну стâти сад са мном не примај жалости,
ни хај се да имаш од друзијех већ милос;
зач битја обћена у већој су крипости.