Приславна госпође, рачи ми рећ овој:
колико љет пође да славим урес твој?
колико вријеме јес, присвитло суначце,
да жели твој урес жељно ме срдачце?
колику ја службу теби сам сатворил, 5
желећи у дружбу да бих те издворил?
Јер право говору, поштедих лас мени,
да већма удвору твој образ румени;
да већма ја теби прославим љепоту,
не дах мир сам себи ни свому животу. 10
А сада безбрже, госпође гиздава,
у забит све врже! која т' јест тај слава?
Све, са свим заједно, уздих сам не плати:
је ли тој праведно да ћу прав плакати?
Је ли тој немило да жељом умиру, 15
кад годи прибило тве личце позиру?
којим ме израни анђелском радости,
покли се још брани мојојзи младости.
Ако смим рећ управ, камен те могу зват,
поколи на љубав на моју нећ пристат, 20
поколи још тужбе разумит моје нећ.
С почетка од службе бијеше тој мени рећ,
бијеше дај на знан'је онада дат мани,
нека ја уфан'је не трајем замани,
нека зло не речем на твоју љувезан, 25
за коју ја стјечем жестоку бољезан.
Ар људи говоре да хуђе никадар
ствари се не творе неголи за нехар;
тер што хтîх бисерно тве име прославит,
сад му ћу чемерно име ја поставит. 30
Сада ћу, крунице, - говору на праву, -
изврнут нанице сву службу и славу:
толико дотужи мојојзи младости
бес плате гди служи твојојзи радости.
Ако ли плату још од тебе издвору, 35
видјети тада мож тко се ја говору;
јер љепос и гизда од твоје радости
словит ће до звизда, тако ми младости!
А затој ја мољу твојој се љепости,
разбери невољу љувене крјепости.40
