Приповис јес њека, да пастир једноме
дивјега чловјека доведе домоме,
и у то ер вриме ода свуд снијежаше,
приступит кти ш њиме, гди огањ гораше,
ки сунце свијетло сгар он да је јур мнише,
ер огња прије нигдар видио не бише,
а огањ, гди је зима, и сунце на свити
велми су очима прем мила видити.
У огањ туј, гди сјаше, не мнећ се опрлит,
скочити ктијаше, за моћ га загрлит,
тер јоште љубити; ну пастир тај знани
туј сатвар створити велећ му забрани:
изврни твој ступај тер к огњу не хрли,
инако огањ тај сву ти пут испрли,
тер ћеш знат, да око што лијепо гди суди,
све пака жестоко тој срцу науди,
и да га гледати помага здалече,
ну у њ хотећ тицати на близу зло пече
причи ричи овеј свуд уче, гди ходе,
приблудне млаце теј, ки блудећ дни воде,
љепота женских зрак колико гледати
мио је, толи пак зао је прем кушати.
