Прикрасна стрелице, тако ми живота,
сва ми је у срце тај твоја љепота;
ер ме си научила тве лице љубити,
сад ме с' разлучила тер се грем убити.
Ријети ћу овој сад, ну памет постави, 5
јакино љувен јад, и не заборави:
ако ме не узмеш опета у скут твој,
ди сконча видјећеш невољни живот мој.
Нека се похирим уза те ја мал час,
једа ја прихиним присвијетал твој образ; 10
јер кад се споменем од њега, суначце,
за велик час потем процвили срдачце.
Кросто те сад молим, мој венче зелени,
не чин' ме да цвилим у жељној љубезни.
Ово т' сам за служит у руках, суначце, 15
допус' ми садружит весело срдачце.
Доста.
