Правопис хрватскосрпског језика

ПРАВОПИС ХРВАТСКОСРПСКОГ ЈЕЗИКА ШКОЛСКО ИЗДАЊЕ ДРУГО ИЗДАЊЕ

1 9 6 2 МАТИЦА ХРВАТСКА — МАТИЦА СРПСКА ЗАГРЕБ — НОВИ САД

Писма хрватскосрпског језика

1. — У хрватскосрпском језику пишемо:

а) л а т и н и ц о м:

а А,	б В,	с С,	ч Ч,	ћ Ћ,	д D,	џ Џ,
ђ D,	е Е,	ф Ф,	г Г,	х Х,	и I,	ј Ј,
к К,	л L,	љ Љ,	м M,	н Н,	њ Њ,	о О,
п П,	р Р,	с С,	ш Ш,	т Т,	у У,	в V,
з З,	ж Ж,	— и

б) ћ и р и л и ц о м:

А а,	б Б,	в В,	г Г,	д Д,	ђ Ђ,	е Е,
ж Ж,	з 3,	и И,	ј Ј,	к К,	л Л,	љ Љ,
м М,	н Н,	њ Њ,	о О,	п П,	р Р,	с С,
т Т,	ћ Ћ,	у У,	ф Ф,	х X,	ц Ц,	ч Ч,
ц Џ,	ш Ш.

Оба ова писма имају по 30 слова, од којих свако означава по један глас. Једино се словом р, и у латиници и у ћирилици, пише глас р не само кад је сугласник већ и кад је самогласник, у свим положајима гдје има вриједност самогласника:

а) у средини ријечи између сугласника (брзо, брз, дрво, крв, Хрват, Србин, трн); б) у почетку ријечи испред сугласника (рђа, рвати се, рт, рзати); ц) на крају ријечи иза сугласника (затр, отр, сатр); д) испред самогласника о које је постало од л (гроце, опро, отро, простро, умро); е) иза самогласника који се налази на крају првог дијела сложене ријечи кад други њен дио почиње гласом р иза кога долази сугласник (зарђати, порвати се, суржица).

2. — У ћирилици се сваки глас пише по једним знаком. У латиници се такођер по једним знаком пишу сви гласови осим џ, љ, њ, који се биљеже са два знака: људи, њива, срџба (ћирилицом: људи, њива, срџба).

Од ријечи у којима се у латиници слова џ, љ и њ читају као један глас треба разликовати случајеве гдје се тим словима означавају скупови од по два гласа, нпр.: наџивјети, поџећи, ињекција, коњугација (ћирил.: надживјети, поджећи, инјекција, конјугација).

3. — У хрватскосрпском књижевном језику и скупови гласова се у појединим ријечима пишу онако како се изговарају: потпетица, напретка, свадба, ишчезнути. I то наш правопис чини фонетским. Али се, у додиру двију сусједних ријечи, сви гласови пишу онако како се изговарају када се свака ријеч посебно употријеби: под петом, пред кућом, с њим, без њих, а не: пот петом, прет кућом итд. Гдјекад, из одређених разлога, и у засебним ријечима одступамо од писања према изговору. Сви ће такви случајеви овдје бити посебно објашњени.

Растављање ријечи на крају ретка

4. — Када у писању (или при штампању) цијела ријеч не може стати у ретку у коме је започета, онда се један њен дио преноси у слиједећи редак, а на мјесту гдје се ријеч прелама пише се цртица (-). При томе треба имати на уму:

а) Знак за растављање ријечи на крају ретка ставља се између самогласника (када се више њих нађе један до другог) или иза самогласника а испред сугласника: ди-оница или дио-ница, моли-оци или молио-ци, ја-укати или јау-кати, ли-ва-да, ма-ли-на, вје-тар, чи-та-ти, др-жа-ти.

б) Један глас, и кад је то самогласник, не треба преносити; нема потребе растављати ријечи: да-о, ка-о, изгори-о. Поготову није допуштено преносити ни поједине сугласнике ни скупове сугласника; не може се растављати нпр.: дужнос-т или дужно-ст, приш-т, перфек-т или перфе-кт.

ц) Ако се у средини ријечи налазе сугласнички скупови, у писању се знак за преношење може слободно стављати или испред цијелог сугласничког скупа или између појединих сугласника: зе-мља или зем-ља, ста-кло или стак-ло, пти-чји или птич-ји, се-стра или сес-тра или сест-ра, ва-тра или ват-ра, компа-ктно или компак-тно или компакт-но.

Ипак се не препоручује да се и сугласнички скупови који су тешки за изговор цијели преносе на почетак новог ретка, него је боље растављати: бор-ба, трам-вај, брат-ство, школ-ски, људ-ски, срод-ство.

5. — У латиници није допуштено знак за преношење стављати између два знака којима се пише један глас, него се раставља: са-њати, по-ље, хо-џа (а не: сан-јати, пол-је, ход-жа).

6. — Ни у страним се ријечима када се пишу изворно знак за растављање не ставља између словних знакова којима се пише један глас, него се оне растављају на овај начин: Гое-тхе, Wарсзаwа, Бау-делаи-ре, Ко-цханоwски, Wа-схингтон.

7. — Када се у сложеним ријечима на саставним дијеловима који се лако распознају нађу два сугласника један на крају првог а други на почетку другог дијела сложенице, раставни знак се ставља између њих: рас-познати, раз-рез, из-водити, из-вор, под-метнути итд.

Али ако се граница између саставних дијелова сложеница не распознаје, онда се и оне растављају као просте ријечи: ра-зумјети, о-бући, о-тети, у-зети.

Биљешка. — Ако треба растављати полусложенице на оном мјесту гдје су спојене цртицом, цртица се ставља и на крају првога и на почетку идућег ретка:

Било- -гора

Шар- -планина

Смаил- -ага

Иванић- Град.

Писање великих слова

I

8. — а) V е л и к и м почетним словом пишу се лична имена и презимена, као и атрибути и надимци који улазе у састав тих имена или који се мјесто њих употребљавају:

Марко, Иван, Стана, Јелица, Петровић, Вук Стефановић Караџић, Људевит Гај, Ђура Јакшић, Силвије Страхимир Крањчевић, Ватрослав Јагић, Никола Тесла, Јован Цвијић, Антун Густав Матош, Људевит Посавски, Душан Силни, Петар Велики, Хајдук Вељко, Јосип Броз Тито, Јован Јовановић Змај, Фрањо Огулинац Сељо, Змај Огњени Вук, Хаџи Ђера, Плиније Млађи, Думас Отац, Стари, Сељо, Змај.

б) Прави атрибути уз властита имена и презимена, тј. придјеви који се употребљавају за ближе одређивање и именице које значе титулу, звање, занимање или врсту пишу се м а л и м словом:

Црнковић млађи, Марковић отац, хаџи Тома, Смаил-ага Ченгић, Омер-паша Латас, мајстор Адам, мајор Антић, кнез Данило, краљ Томислав, поп Мата, село Бистрица.

ц) Називи појединих изума добивени према именима оних што су их изумили нису више властите већ заједничке именице, па се не пишу великим, већ малим почетним словима:

волт (мјера): Волта (име), рендген (справа): Рöнтген (име), ампер (мјера): Ампере (име), шкода (топ): Шкода (име).

9. — а) Имена богова многобожачких вјера властите су име­нице и зато се, дакако, пишу в е л и к и м почетним словом:

Посејдон, Јупитер, Марс, Перун, Весна, Аполон. Дијана.

б) Именице бог, богиња и божица, алах и јехова, као заједничке, пишу се м а л и м словима. Једино када се нека од њих употријеби за означавање одређеног лица, пише се в е л и к и м почетним словом, као у примјеру: Рече Богу Михаил архангел.

10. — а) V е л и к и м почетним словом пишу се и посебна имена појединих животиња, грађевина и предмета:

Брундо (медвјед), Ждралин, Шарац и Јабучило (коњи), Хектор (пас), Јаблан (бик), Ластавица (чамац), Галеб (лађа), Београд­ска тврђава, Савски мост, Вакуфски небодер, Омладинска пруга, Сахат-кула у Сарајеву.

б) Имена пак која се дају животињама према боји или некој другој особини нису властите именице, већ заједничке. А такви су и називи који се не односе на један одређени, већ на било који објекат, па се сви они пишу м а л и м словима: вранац, мркаљ, сивоња, шаров, блекна, мост на Купи (ма који), у сваком њихову граду има сахат-кула.

ц) M а л и м словима се, дакако, пишу и сва остала заједничка имена животиња, биља и лијекова: вук, коњ, крава, пас, овца, буква, храст, јабука, бресква, љубичица, иванчица, лијепа ката, аспирин, аспихин, кинин, пеницилин. Ипак је уобичајено да се прва ријеч њихових латинских назива, који се често употребљавају у. науци, пише в е л и к и м словом: Лупус (вук), Фелис лео (лав), Пирус малус (јабука), Виола одората (љубичица).

11. — а) V е л и к и м почетним словом пишу се имена при­падника појединих народа, држављана појединих земаља и ста­новника мјеста и појединих покрајина, како у једнини тако и у множини:

Србин (и Срби), Хрват (и Хрвати), Рус, Француз, Чехиња, Турчин, Југославен и Југословен, Бразилијанка, Белгијанац, Загрепчанка, Београђанин, Сарајлија, Карловчанин, Призренка, Приштевац, Крушевљанка, Осјечанин, Сплићанка, Новосађанин, Истранин, Мачванин, Далматинка, Војвођанин, Косовац, Ко­совка итд.

б) Али се понеки пут те именице употребљавају и за означавање неких предмета, животиња или чега сличног, и оне се тада пишу м а л и м словима: француз (кључ), шваба (инсекат), туропољац (пасмина свиња), сименталка (крава), пештерка (овца).

12. — а) I називи континената, земаља, држава, покрајина, градова, села и насељених мјеста уопће пишу се в е л и к и м по­четним словом сваке ријечи која улази у њихов састав (осим при­једлога и везника када нису на почетку):

Федеративна Народна Република Југославија (и Југославија), Народна Република Хрватска, Аутономна Покрајина Војво­дина, Велика Британија, Република Француска (и Француска), Белгија, Шведска, Пољска, Европа, Азија, Аустрија, Далмација, Војводина, Истра, Црна Гора Македонија, Ваљево, Бјеловар, Париз, Рим, Москва, Подравина, Поморавље, Сремска Митровица, Мала Азија, Сјеверна Америка, Јужна Америка, Дуга Реса, Бела Црква, Грубишно Поље, Нови Пазар, Доњи Бановци, За Гором, Под Веље Брдо, Босна и Херцеговина, Брод на Купи.

б) Када је први дио двочланог назива придјев који не улази у име тачно одређеног географског појма, тај се придјев пише м а л и м словом: југоисточна Азија (тј. југоисточни дио Азије), источна Славонија, западна Србија, у средњој Босни.

ц) I сви остали географски називи пишу се в ел и к и м почетним словом. Али ако су састављени од више ријечи, а друга ријеч није властита именица — великим почетним словом пише се само прва ријеч:

Јадранско море, Балканско полуострво, Охридско језеро, Шар-планина, Хрватско приморје, Диљ-гора, Тетовска котлина, Атлантски оцеан, Вишки канал, Стара планина, али Бијели Дрим, Велика Морава, Призренска Бистрица.

13. — а) Стране свијета пишу се м а л и м словима: исток, запад, сјевер, југ, југоисток, сјеверозапад. Али ако нека од ових именица означава одређене државе и народе, онда се она пише почетним в е л и к и м словом (Представници Истока и Запада траже пут зближења).

б) V е л и к и м почетним словима пишу се, и све ријечи које улазе у састав назива небеских тијела: Земља, Сунце, Мјесец, Марс, Влашићи, Даница, Велики Медвјед, Кумова Слама.

14. — а) Само в е л и к и м почетним словом прве ријечи, уколико друге по реду саме собом не захтијевају велико слово, пишу се:

1) вишечлана властита имена празника:

Нова година, Први мај, Дан дјечје радости, Дан побједе, Двадесет девети новембар, Двадесет седми српња, Света три краља, Три јерарха, Курбан-бајрам, али Дан Републике, Свети Сава (празник), Свети Петар и Павао (празник).

Б и л ј е ш к а. — Као саставни дио имена личности која је некад била проглашена за свеца св. (тј. свети) пишемо м а л и м словима: св. Сава, св. Петар, св. Антун. Али се у називима мјеста, брда, цркава и сл. придјев свети, као и сваки други придјев када је на почетку назива, пише в е л и к и м почетним словом: Свети Стефан, Свети Илија (брдо), Свети Спас, Свети Антун, Аја Софија, Високи Дечани.

2) вишечлани наслови књига, дјела, расправа, чланака, пјесама, прописа, закона и др.:

Горски вијенац, Сељачка буна, У регистратури, Наш језик, Вјесник у сриједу, Вечити младожења, Свето писмо, Травничка хроника, На рубу памети, Ђачки растанак, О васпитању укуса, Закон о службеницима итд.;

3) називи улица и тргова:

Бранкова улица, Трг жртава фашизма, Трг братства и јединства, Радничко насеље, Босанска улица или Улица босанска, Улица браће Кавурића, Лењинов трг, Авалски друм;

4) називи организација, друштава и установа:

Савез комуниста, Савезно извршно вијеће, Демократска странка, Удружење, књижевника Србије, Организација уједи­њених народа, Савјет за просвјету, науку и културу, Далма­тински сабор, Београдски универзитет, Хрватско народно казалиште, Класична гимназија у Сарајеву (али: У класичној гимназији уче се и латински и грчки језик.), Народна банка ФНРЈ, Српска академија наука, Матица хрватска, Котарски суд у Винковцима, Београдско драмско позориште, Сељачка радна задруга у Црвенки, Фабрика машина и алатљика у Железнику, Вараждинска текстилна индустрија.

б) Када су називи који су наведени у претходној тачки једночлани, или када се узима само по једна ријеч мјесто више њих, онда се те ријечи пишу в е л и к и м почетним словима:

Ускрс, Бајрам, Тијелово, Никољдан, Ивањдан, Госпођица, Руке, Корени, Пролом (роман), Клетва, Отаџбина, Вече (пјесма), Језик (часопис), Летопис (тј. Летопис Матице српске), Филолог (Јужнословенски филолог), Његош у Вијенцу опијева истрагу потурица. Академија (тј. Српска академија наука) има више института. — Обрађена је и посљедња књига Рјеч­ника Академије (мисли се на Југославенску академију зна­ности и умјетности).

15. — а) V е л и к и м почетним словом пишу се сви придјеви изведени наставцима -ов (-ев). и -ин од властитих именица:

Марков, Иванов, Станин, Јелићин, Петровићев, Гајев, Јакшићев, Титов, Матошев, Змајев, Сељин, Јупитеров, Перунов, Дијанин, Брундов, Галебова крма, Србинов, Турчинов, Белгијанчев, Карловчанинов, Сплићанкин, Моравина притока, Мати­чина управа, Академијина издања итд.

б) Придјеви изведени наставком -ски и од властитих имена пишу се м а л и м словом: титовски, лењински, вуковски, гајевски.

16. — а) Називи административних јединица пишу се м а л и м словима:

ваљевски срез, загребачки котар, бродска опћина, руднички округ, босански пашалук, приморско-крајишка област, пећка патријаршија, сењска бискупија.

б) Друкчије, тј. в е л и к и м почетним словом пишу се ови исти називи када се њима означавају установе, као у примјерима:

Отишао сам у Загребачки котар, Пред Аранђеловачком општином (тј. пред зградом) било је много света.

ц) M а л и м словима треба писати и:

1) називе појединих покрета и хисторијских догађаја: хуманизам, ренесанса, реформација, илиризам, романтизам, модерна, футуризам, бој на Косову, сељачка буна под Матијом Гупцем, први српски устанак, други свјетски рат, битка код Сиска, илирски покрет, француска револуција, окто­барска револуција, народноослободилачка борба;

2) именице које означавају припаднике појединих покрета или учења, односно праваца:

марксист, аристотеловац, вуковац, илирац, кантовац, обреновићевац, радићевац, мојсијевац, будист;

3) називе појединих раздобља у развитку друштва и земље: стари вијек, средњи вијек, нови вијек, шеснаесто стољеће, деветнаесто стољеће, ледено доба, камено доба итд.

4) M а л и м се словом пише и ријеч иза реднога броја:

VII конгрес Савеза комуниста Југославије, 1. батаљон.

II

17. — а) Прва ријеч у реченици свагда се пише в е л и к и м почетним словом, а то ће рећи и иза тачке, иза узвичника и упитника када дођу на крају завршене реченице:

Чује се пјесма и свирка. Ми идемо према радилишту. Већ је пуних пет дана дувао јак сјеверац. Другови, само сложно напријед! Слога нам осигурава побједу! Јесте ли обавили свој задатак? Вријеме је да пођемо даље.

б) У пјесмама се ријечи на почетку сваког стиха могу писати в е л и к и м почетним словом:

Дједи ваши родише се тудијер,
Оци ваши родише се тудијер,
I ви исти родисте се тудијер,
За вас љепше у свијету нема;

али се пишу и м а л и м словима:

Ал' тирјанству стати ногом за врат
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!

18. — а) V е л и к и м почетним словом пише се и прва ријеч управног говора кад се овај ставља међу наводнике:

На III конгресу Народне омладине Тито је рекао: »Народ који има такву омладину не треба да се боји за своју будућност.« — Ненад мајци тихо бесједио: »Ој старице, мила мајко моја ...«

Ако се дио управнога говора наставља послије уметнутих ријечи, прва ријеч другога дијела пише се м а л и м словом иако се испред њега ставља први дио наводника:

»Спремите се одмах«, рече командир, »и пођите за мном.«

19. — Иза вокатива на почетку писма ставља се зарез или узвичник. У оба се та случаја ријеч иза вокатива пише в е л и к и м почетним словом ако се не наставља одмах иза тога облика у истом реду:

Драги друже,

Данас сам примио твоје пумо...

Драги пријатељу!

Из твог писма сам сазнао...

III

20. — а) Уобичајено је да се у личном обраћању појединци ословљавају са Ви умјесто са ти. Та се замјеница у овоме слу­чају, као и присвојна замјеница Ваш кад се односи на појединца, пише в е л и к и м словом:

Поштовани друже,

Још у првом писму Ви сте нам обећали да ћете наше напоре помоћи, а Ваша помоћ нам је баш сада најпотребнија, па Вас зато молимо...

б) Кад се те замјенице односе на већи број лица, њих не треба писати великим словима, макар колико се та лица поштовала.

21. — Титуле живих поглавара држава када се не спомињу њихова имена такођер се пишу великим словима:

Предсједник {неке републике), Краљ, Султан, Шах. Али: предсједник Тито, грчки краљ Павле.

Све остале титуле треба писати м а л и м словом:

Поштовани друже министре, Друже амбасадоре, итд.

Ијекавски и екавски изговор

22. — Од три изговора некадашњег гласа јат (ѣ, ě) у књижевној употреби су само ијекавски и екавски. Икавски изговор је у ранијим раздобљима такођер био књижевни, али он то у савременом језику није. Зато овдје дајемо само правила ијекавског и екавског изговора.

А. Правила ијекавског изговора

23. — а) Према дугоме е екавског (и дугоме и икавског) изговора у ијекавском мјесто дугог јата по правилу имамо ије:

блијед, бијело, дијелак, донијети, ждријело, ждријебе, захтијевати, коријен, лијечник, мијех, мијешати, нијем, Нијемац, поднијети, подсмијех, пријевор, ријека, снијег.

б) Ипак има случајева у којима мјесто јата имамо дуго је (јē). Ти су случајеви:

1) ген. мн. именица свих родова у којих у ном. једн. имамо је:

вјêрā (према вјȅра), дјêлā (према дјȅло), кȍљēнā (према кòљено), ȕвјēтā (према увјет);

2) облици ријечи гдје се кратки слог дуљио зато што се налазио испред два сугласника од којих је први био неки сонант (н, л, љ, р или в):

зáсјēнка, зáсјēнку (према зáсјенак), пољòдјēлца (према пољòдјелац), понèдјēљка (према понèдјељак), инòвјēрца (према инòвјерац), придјēвка (према придјевак), рáзмјēрка (према рáзмјерак);

3) облици глаголског прилога прошлог:

вȉдјēвши (према вȉдјети), изгòрјēвши (према изгòрјети), претŕпјēвши (према претŕпјети), па тако и вȉдјēв, претŕпјēв;

4) неке изведенице које су постале од основне ријечи с кратким слогом:

кòљēнце или кољéнце (према кòљено), сјêнка (према сјȅна), Нèдјēљко (према нèдјеља), зáмјēрка (према зàмјерити);

5) ријечи одмила (хипокористици) изведене од основе с кратким јатом:

дјéдо (:дјȅд), дјéшо (:дјȅвēр), дјéва (:дјèвōјка), Стјéпо (:Стјȅпāн), Вјéко (:Вјȅкослав);

6) несвршени глаголи изведени према ријечима мјесто, мјера, сјести:

намјештати, премјештати (према намјестити, премјестити), замјерати, помјерати, одмјерати (према мјерити), засједати, пресједати (према засјести, пресјести).

Иначе се у таквих глагола слог с некадашњим јатом редовно продужује у изговору, па се и пише:

насијецати, попијевати, задијевати, захтијевати, заповиједати, одолијевати.

7) Мјесто дугог јата у ијекавском изговору имамо је и у неким појединачним ријечима које су изведене од кратке основе:

вјéрност (:вјȅран), вјéштац (:вјȅштица), равномјéрност (:мјȅра), старјéштво (:старјèшина).

Б и љ е ш к а. — Ријеч гњев на штокавском подручју има двојаку дужину: гњêв и гниéв. А као гњêв изговара се и пише и: гњêван, гњéвити, гњêвīм и qњéвљēње.

II

24. — У ијекавском је нарјечју редовна замјена кратког јата је:

вјера, дјело, мјесто, мјера, сјена, сјести, пјевати, мјед, насљеђе, Њемица, озљеда, спјев, свјестан, зјеница, жљебић.

Ово правило је много досљедније од онога првог. Без обзира на то да ли је изведена ријеч од дуге или кратке основе, у ијекавском изговору имамо је када год је слог с некадашњим јатом кратак.

25. — Према једним облицима ријечи с двосложном замјеном у другим имамо замјену са је:

л)у промјени именица средњега рода с основом на сугласник (т или с):

дјетета: дијете, звјерета: звијере, тјелеса: тијело;

2) у множини (с наставком -ови, -еви) двосложних именица с краткосилазним акцентом у једнини и множини:

бјȅсови	према	бȉјес и бȉјеса
цвјȅтови	„	цвȉјет и цвȉјета
свјȅтови	„	свȉјет и свȉјета
мјȅхови	„	мȉјех и мȉјеха
цјȅпови	„	цȉјеп и цȉјепа.

26. — У именица пак које према краткосилазном акценту номинатива једнине у множини имају краткоузлазни акценат — вриједност јата је и у облицима множине двосложна:

као	лȉјек, лијèка	тако	и	лијèкови
„	брȉјест, бријèста	„	„	бријèстови
„	дȉо, дȉјела	„	„	дијèлови
„	вȉјек, вȉјека	„	„	вијèкови, али и вјȅкови.

27. — Даље се скраћивање врши:

1) у именица деминутивног значења на -ић, -ица, -ашце, -ешце, у аугментатива на -ина и у апстрактних именица на -оћа, -ота и -ина:

дјелић (:дио, дијела), цвјетић (:цвијет), вјенчић (:вијенац),

звјездица (:звијезда), свјећица (:свијећа),

гњездашце (:гнијездо), тјелешце (:тијело),

мјешина (:мијех), свјетина (:свијет),

бјесноћа (:бијесан), љепота (:лијеп), бјелина (:бијел);

2) у компаратива и суперлатива:

бјељи и најбјељи	према	бијел
биједи и најбљеђи	„	блијед
смјешнији и најсмјешнији	„	смијешан;

3) у учесталих глагола изведених.од глагола на -ити:

одљепљивати	према	одлијепити
замјењивати	„	замијенити
оцјењивати	„	оцијенити
расцјепљивати	„	расцијепити.

28. — Генитив множине неких именица од три или више слогови поред обичније двосложне има и једносложну замјену јата:

од	приповијетка	ген. мн.	изговара се и	пише	приповиједака и приповједака
„	попијевка	„	„	„	попијевака и попјевака
„	двоцијевка	„	„	„	двоцијевака и двоцјевака
„	лијеска	„	„	„	лијесака и љесака
„	колијевка	„	„	„	колијевака и кољевака
„	осијевци	„	„	„	осијевака и осјевака
„	длијеце	„	„	„	длијетаца и дљетаца

29. — Према основном тећи у ијекавском имамо глаголе: истјецати, натјецати се, стјецати, утјецати и од њих изведене именице: истјецање, натјечај, натјецање, стјецај, стјецање и утјецај, утјецање. А поред ових су у употреби алтернативни облици истих ријечи: истицати, стицати, утицати и: истицање, стицај, стицање утицај, утицање.

30. — Према основном лити такођер имамо двојаке сложено-изведене глаголе: залијевати, налијевати, пролијевати, слијевати, улијевати (према лијевати) и: заливати, наливати, проливати, сливати и уливати. А тако су исто двојаки и облици именица: заљев и залив, наљев и налив, прољев и пролив, уљев и улив, слијев и слив.

31. — Неки глаголи истога коријена имају двојако значење према томе да ли у наставку инфинитивне основе имају је или и: бијељети, црвењети, румењети, тупјети значе постајати бијел, црвен, румен, туп, а глаголи: бијелити, црвенити, руменити, тупити значе чинити нешто бијелим, црвеним, руменим, тупим: оживјети, оживим значи постати жив, а оживити, оживим — учинити што живим.

32. — Има глагола који се у једним облицима изговарају и пишу са -ије, а у другима са -је. Од глагола сјећи презент је сијечем, императив сијеци, глаг. прил. садашњи сијекући, имперфект сијецијах, аорист у 2. и 3. 1. једн. сијече; а аорист осталих лица: сјекох, сјекосмо ..., радни придјев: сјекао, сјекла ..., трпни придјев сјечен и глаг. прил. прошли сјекавши.

III

33. — а) I иза р дуго јат обично има двосложну замјену: бријег, вриједан, вријеме, подупријети, ријечца, стријела, тријезан, употријебити.

б) У облицима. гдје је јат било кратко или се скраћивало, иза гласа р испред кога долази још који сугласник изговара се и пише е; prema бријег, вријеме, стријела, дријемати, напријед, вриједан, пријек, ждријебе, кријеш, цријеп, пријевод, приједлог, пријеко (прилог) изговарамо и пишемо: брегови, времена, стрелица, дремљив, напредовати, вреднији, пречи, ждребад, кресови, црепови, преводити, предлагати, преко (приједлог). Тако исто и грешка, погрешка, крепост, крешталица. А изузетно се поред огрев говори и пише и огрјев.

ц) У сложеним ријечима у којих је сугласник на крају првог дијела непосредно испред -рје остаје цијела група сугласника: противрјечитиј противрјечје, разрјеђивати, разрјеђивање (према риједак).

д) Ако је р на почетку ријечи или је испред њега самогласник, кратко јат се иза њега у ијекавском књижевном изговору замјењује са је:

горјети, изгорјети, изгорјелина, старјети, окорјети, корјенчић, корјенит, рјечник, рјечит, рјечитост, порјечкати се, рјечица (према ријека), рјечина, рјеђи, прорјеђивати, рјешење, рјешавати, протурјечити.

34. — У неким ријечима с предметком пре- (и пред-) и у ијекавском се поред замјене са ије јавља е. Зато је потребно показати кад ту имамо једну, када другу замјену, и у којим случајевима је допуштено изговарати и писати и ије и е.

а) Једносложна замјена именица развила се према глаголима гдје је замјена самогласником е обична Зато именице у којих је веза с глаголом прекинута или се слабије осјећа имају само префикс прије-: пријебој, приједор, пријевјес, пријеклет, пријекор, пријевор, пријеворница, пријекрст, пријемет (вино), пријеров, пријесјек (сандук за жито), пријесто, пријеток.

б) Поред двосложне замјене јата у.ријечима пријенос, пријевоз, пријелаз, пријевара, пријегор, пријелом, пријепис, пријескок, пријетвор, пријећи, пријеђем, приједлог, пријевод, пријевој, пријеглас самостално се развила једносложна замјена јата и на ијекавском терену у примјерима: пренос, превоз, прелаз, превара, прегор, прелом, препис, прескок, претвор, прећи, пређем, предлог, превод, превој, преглас, па се оне употребљавају у оба ова облика. Посљедње четири ријечи као граматички термини обичније су с двосложном замјеном.

ц) Претежнија је једносложна замјена јата у ријечима: преглед, презир, пресјек (у геом.), прекид, прељуб, препад, препрека, пререз, пресрт, пресада, пресуда, претрг, преврат, предсједник. Али ако ткогод неку од ових ријечи изговара с двосложном замјеном јата, он је тако може и писати.

IV

35. — а) Испред самогласника о и сугласника ј и љ у ијекавском изговору имамо замјену са и:

волио, живио, трпио према: вољети, вољела, живјети, трпјети, цио поред цијел и био поред бијел; дио, раздио, предио, поред предјел, одјел; гријати, смијати се, сијати (а не: грјејати, смјејати се), обију (а не објеју, према обје); биљег, биљешка, биљежити (а не бјељег, бјељешка, бјељежити).

б) У облицима неких двосложних радних глаголских придјева и испред о имамо е или је; pored врио, зрио, срио, сио и ио, и чешће од њих, употребљавају се облици: врео, зрео, срео, сјео и јео. Прва два као придјеви гласе једино врео и зрео. А тако и придјев сазрео, мада овај посљедњи као глаг. придјев има само облик сазрио.

36. — а) Двојаку замјену јата у ијекавском, тј. замјену са и и са ије, имамо у одричном облику помоћног глагола јесам: нисам, ниси, није, нисмо, нисте, нису и нијесам, нијеси...

б) Замјенице пак и придјеви књижевни су само у облицима са самогласником и у наставку: наших, нашима, ових, овима, добрих, добрима, нових, новима. А њихови облици са ије (нашијех, нашијем, добријех, добријем) сматрају се за провинцијалне.

ц) У облицима са двојаком замјеном јата: са ије и са је, и у говору и у писму, употребљавају се сложенице: блијèдожûт, свијèтломȍдар, бијèлоцṙвен^[а] и прȍсијед. Поред ових књижевни су и њихови облици: бљедòжūт, свјетлòмодар, бјелоцṙвен и прòсјед.

Тако исто се поред слијèдēћī, ȕслијед говори и пише и: сљèдēћи, ùсљед.

37. — I у ијекавском изговору мјесто замјене са је или ије имамо е у примјерима: неки, некакав, неколико, некад, нешто, слезена, Славени (Словени). Обичније је и дечко него дјечко.

Б. Правила екавског изговора

38. — У екавском се изговору и дуго и кратко јат замјењује самогласником е: блед, бледа, бледо, бео, вера, мера, песма, лек, лекови, век, векови, бежати, мешати, мерити, наместити, намештати. Мјесто старог јата овако се изговара и пише е и иза р и испред о, ј и Иј: брест, грешка, време, времена, крепост, речник, речца, речица (мала река), волео, живео, трпео, део, раздео, предео, зрео, врео, срео, смејати се, грејати, двеју, обеју, умеју, разумеју, споразумеју се (облици уму, разуму и споразуму се уски су провинцијализми). I у облицима имперфекта ови глаголи имају е испред ј: умејах, разумејах, смејах. А од глагола бити имперфект гласи: бејах, бејаше … и бех, беше ...

39. — Према глаголима са е (мјесто старог јата) у инфинитиву (према којему у презенту долази и) белети — белим, црвенети — црвеним, црнети — црним, руменети — руменим, зеленети — желеним, жутети — жутим са значењем: постајати бео, црвен, црн..., и у екавском имамо глаголе истог коријена са ту инфинитиву: белити — белим, црвенити — црвеним, црнити — црним ..., који значе чинити нешто белим, црвеним итд.

40. — а) I у екавском имамо и (а не е):

1) у одричним облицима презента глагола јесам: нисам, ниси, није, нисмо, нисте, нису (несам је дијалекатски, а не књижевни облик);

2).у компаративном наставку -ији: новији (а не новеји), старији, паметнији итд.

3) у наставку имперфекта -ијах: тресијах, плетијах, метијах, пецијах.

б) Ријечи гди и сикира, а затим ники и никакав као неодређене замјенице, провинцијалне су, а књижевни су њихови екавски облици: где, секира, неки и некакав. Именицу пак колеба не треба употребљавати у овоме, већ у књижевном облику колиба.

ц) Према тећи у екавском су изговору уобичајени учестали глаголи утицати, истицати, стицати и од њих изведене именице: утицај, стицај и стицање. А говори се и пише натечај.

д) Према лити (левати) имамо двојаке сложено-изведене глаголе: уливати, проливати, сливати, наливати, заливати и улевати, пролевати... Од ових глагола изведене именице су само: слив, пролив, налив, залив.

*

41. — Имена, презимена и географска имена и у екавском и у ијекавском књижевном изговору ваља употребљавати само у облику који она имају у народу онога краја гдје су им имена дата:

Београд (у Србији), Биоград (у Далмацији), Ливно, Сплит, Делнице, Бела Црква, Цветко, Цветковић, Цвјетковић, Цвитковић, Ћетковић, Немчић, Белостенец, Пљевља, Пријепоље, Бјеловар, Сремски Карловци, Белић, Билић, Бијелић, Степан, Стјепан, Шћепан, Цвито, Лички Осик.

Али су Осијек (у Славонији) и Ријека (у Хрватском приморју) у књижевном језику одавна одомаћени у овоме облику.

Сугласник х

42. — У народним говорима штокавскога дијалекта сугласник х се неједнако изговара. Само у једнима од њих он се изговара тамо гдје му је по етимологији (тј. по поријеклу) мјесто. У осталима се он губи, или се на његову мјесту јављају други сугласници. Зато треба обратити пажњу изговору и писању овога гласа у књижевном језику. Треба пазити да се сугласник х изго­вара и пише:

1) у ген. мн. придјева, замјеница и промјенљивих бројева: добрих, бољих, горих, нових, густих, великих, твојих, ваших, наших, сваких, неких, првих, других, десетих;

2) у глаголским облицима 1. лица једн. аориста и имперфекта; тресох, опростих, рекох, дођох, прочитах, говорах, виђах, казивах, чујах итд.;

3) у ријечима са сугласничким скупом хв: хвала, хвалити, по­хвала, похвалити, хват, хватати, Хвар;

4) и у осталим ријечима гдје му је по етимологији мјесто: храст, храна, хљеб, хладовина, расхлађивати се, дах, дахнути, дух, крух, снаха, махати, махнути, усахнути, Хрватска.

43. — а) У ријечима у којима су се мјесто х јавили сугласници в или ј допушта се и писање ових гласова, уколико се није одомаћило писање са х:

грувати	поред	грухати
дувати	„	духати
вајат	„	хајат
заувар	„	заухар.

б) Са х или са в изговарају се и друге ријечи с напоредном употребом тих гласова, па и пишемо:

ухо,	али и	уво
муха,	„	мува
буха,	„	бува
протуха,	„	протува
духан,	„	дуван
пастух,	„	пастув.

ц) У књижевном језику неких средишта одомаћиле су се из­вјесне ријечи искључиво са в или ј, па се и оне, наравно, пишу на оба начина: сух — суши = сув — сувљи, глух — глуши = глув — глувљи, леха (ек.) = леја (у ијек. само лијеха), кухати = кувати, кухар = кувар, кихати = кијати, ђинђуха = динђува.

44. — Ријечи пак које су се прошириле на знатно већем под­ручју хрватскосрпског језика само са х или само са в, односно ј, пишу се на један начин:

1) само са х: грах, задах, кожух, крух, кухиња, рухо, снаха, стреха, хљеб, хладовина, тих, дахнути, задихати се, кихнути, насмјехнути се, усахнути;

2) само са в: буздован, марва, твор, зијевати, исмијевати се;

3) само са ј: аждаја, јендек, проја, промаја.

45. — Ако сугласника х нестаје, два самогласника обично се сажимају, и у тим случајевима имамо двојаке облике: мухур и мур (боље је мјесто ових употребљавати ријечи печат или жиг), подбухао и подбуо, танахан и танан, ћехаја и ћаја, сахат-кула и сат-кула. Именица сат употребљава се само у овоме, сажетом облику.

46. — Ријеч страног поријекла хисторија и од ње изведене хисторичар и хисторијски употребљавају се и у том и у облику без х: историја, историчар, историјски. А име легендарног грчког пјесника пише се само са х: Хомер (а не Омир).

47. — Лична имена и презимена и географски називи књижевно се изговарају и пишу у облику који им се даје у дотичном крају или у облику у коме су одомаћени: Михат и Мијат, Херцеговић и Ерцеговић, Христо и Ристо, Христић и Ристић, Захарија и Зарија, Рончевић (од Хромчевић), Хрељин, Хорвати, Хвар (а не Фар), Грахово (а не Граово), Ораховац и Ораховица (а не Ораовац и Ораовица). Али Ливно (а не Хливно или Хлијевно), Авала (а не Хавала), Ориовац (а не Орјеховац).

48. — а) Сугласник х не пише се у ријечима: адет, алат, аметом, аметице, ат, удити, наудити, венути, поменути, рђа, рђав, рђати, рвати се, јер га у њима никада није ни било.

б) Али не треба писати ни у ријечима у којима га је давно нестало, као што су: одланути, миљети, трунути, труо, трула, труло.

Биљешка. — Правилно је само лак, лака, лако, мек, мека, меко. Облици лахка, мехко и сл. дијалекатски су.

Сугласник ј

49. — По начину творбе сугласник ј доста је сличан самогласнику и. Због тога у изговору ове гласове није лако одвојити један од другога када се они налазе у непосредном сусједству, нити је писање сугласника ј поред самогласника и тако једноставно. Зато треба знати да се сугласник ј не пише:

1) између два самогласника од којих је други и: даире, каиш, таин, Каин (библијско име), Смаил, заиста, наиме, доимати се, поимати, доиста, обуимати, Бедуин, бјуик, неимар, сеиз, реис-ул-улема итд.;

2) између и на првом и о на другом мјесту: радио, носио, диоба, радионица, прионути (па према њему и приањати иако бисмо у овоме примјеру између и и а иначе очекивали ј), иоле, биологија, стадион, радио, ембрио, националан, национализација, марионетски. Али: радија, радију, ембрија, ембрију и сл.

50. — а) Ако се пак ј налази на крају основе а испред наставка за облик или за творбу друге ријечи, онда га треба писати:

Војин, Војић, Војиновић, Којић, Мојић, Бајић, издајица, Мајић, Пејић, Вујић, Грујић, мојих, својих, којима, змијом, вијоглав, змијоглава, усвојити, обојити, обојица, тројица.

б) Слово ј пише се и у положају иза и а испред а, е и у:

дијалекат, радија, материјалан, хигијена, хијероглиф, дијета, пијетет, пијук, тријумф, тријумвират, радију.

ц) I између два и слово ј такођер се пише:

Илији, Илијин; Марији, Маријин; Матији, Матијин; делији, делијин; судији, судијин; комшији, комшијин; спахији, спахијин; кутији, кутијици; паметнији, охолији, снажнији, чији, свачији, ничији.

д) Али се дешава да ј између два и испада, и онда настаје сажимање, те се изговара и пише једно и: Илић, Терзић (од Илијић и Терзијић, како се врло ријетко чува), комшиница, спахиница, судиница, (према комшијин, спахијин, судијин).

е) изузетно се ј не пише у истом међусамогласничком положају између дијелова сложеница, као у примјерима:

антиамерички, приањати, приличити, архиепископ, антиисторијски, иако итд.

51. — а) Слово ј пише се иза самогласника и на крају ријечи и непосредно испред сугласника у императиву:

пиј, пијмо, пијте, лиј, лијмо, лијте, умиј се, умијмо се, умијте се, не убиј, не убијте.

б) А ј требати писати и:

1) испред наставка -ски у придјева и прилога изведених од именица које се свршавају на -ија и -иј: армијски (од армија), аустријски (од Аустрија), азијски (од Азија), шумадијски (од Шумадија), хисторијски и историјски (од хисторија и историја), алуминијски (од алуминиј или алуминијум);

2) иза предњонепчаних сугласника ш, ч и ж: вражји, мишји, вучји, дјечји, мачји, поред којих облика се употребљавају и облици са и испред ј: вражији, дјечији, мишији...

ц) Иза предњонепчаних сугласника и сугласника р — ј се не пише у компаративу и суперлативу: врући и најврући (према врућ); риђи, најриђи (према риђ); крњи и најкрњи (према крњ); шири и најшири (према широк); гори и најгори (од зао). Тако је и од висок компаратив виши.

д) Сугласник ј поготову се не јавља иза меких сугласника ђ, ћ, Иј и њ, па треба писати: ноћу (а не ноћју), моћу (а не моћју), чађу (а не чађју), смиље (а не смиљје), Завидовићанин (:Завидовићи), Окићанин (:Окић). Али се изговара, па и пише пуномоћје, поред пуномоћ.

52. — а) Овдје ћемо додати да се ј не пише између а и о на првом и е на другом мјесту У бројевима: једанаест, дванаест, тринаест... деветнаест. Тако исто ни у ријечима: поезија, маестрал и сл.

б) Између е и а у неким случајевима ј се пише — епопеја, идеја, а у другима се не пише — идеалан, купеа, дефилеа, резимеа, реализам, геак итд.

Сугласници ч и ћ

53. — Сугласници ч и ћ доста су сродни гласови. Због тога се они код појединаца, па и у неким говорима хрватскосрпског језика, једнако изговарају. А они су ипак различити не само по поријеклу већ и по начину изговора.

При изговору сугласника ч врх језика додирује испупчени дио предњег непца (тј. алвеоле). Такав је положај језика када се глас ћ изговара у ријечима: чаша, чарапа, чабар, чађ, чедо, челенка, чело, чеп, чибук, чича, чипка, човјек, чудо, јечам, ријеч, бич, мач, кључ, почети, Мачва, чији, чега, чинити, вече, гњечити, чак, Чачак, Пешченица и у свим другим ријечима са тим сугласником.

При изговору сугласника ћ врх језика се пак опире на унутрашњу страну доњих сјекутића, а предњи дио горње површине језика прибија се на предњи дио тврдога непца. С таквим положајем језика изговара се ћ у многим ријечима нашег језика, између осталог и у: ћаћа, кућа, кћи, лећа, врећа, маћеха, наћве, ћелав, врућ, већ, ћаскати, праћакати, прћити.

54. — Гласове ч и ћ потребно је разликовати један од другог прије свега у ријечима које су сличног облика а различитог значења, као што су:

буча — тиква и суд за пиће, и буча — кугла

чар — именица у вези с глаголом чарати, и ћар (турцизам) — добит

чемер — јед, и ћемер — врста појаса

чорда — крдо, и ћорда, — сабља

јахачица — жена која јаше, и јахаћица — мазга за јахање

орачица — жена која оре, и ораћица — ораћа земља

спавачица — жена која радо спава, и спаваћица — кошуља за спавање

глухач — биљка, и глухаћ — глух човјек

врачање — именица према глаголу врачати, и враћање према глаголу враћати

вратич — биљка, и вратић — мали врат.

55. — А ни у другим случајевима ч и ћ није допуштено мијешати ни у изговору ни у писању. Стога се онима који не праве разлике између њих препоручује да се уче правилном изговору вјежбајући се читањем добрих књижевних текстова.

А. Сугласник ч

56. — а) У књижевном језику сугласник ч изговара се и пише: 1) у вокативу именица м. р. с основом на сугласнике к или ц испред наставка -е, 2) у облицима множине именица на ц испред наставка -еви и 3) у множини именице око испред -и: вуче (од вук), војниче (од војник), јуначе (од јунак), момче (од момак), хајдуче (од хајдук), оче (од отац), стриче (од стриц), зече (од зец), очеви, очева, очевима, стричеви, стричева, стричевима, зечеви, зечева, зечевима, очи, очију, очима.

б) Сугласник ч јавља се и у глаголским облицима у којих се основа завршава сугласницима к или ц, а наставци почињу гласовима е или ј:

1) у презенту: печем, сијечем (некадашње: пекем, сијекем), вичем, вичеш...вичу, плачем, плачеш ... плачу, мичем, миче ... мичу, тичем, тичеш ... тичу (некадашње: викјем, викјеш ... викју), итд., према: пеку (3.л. мн.) и пекао, сијеку и сјекао, викати и викао, плакати и плакао, мицати и мицао, тицати и тицао;

2) у глаг. прилогу садашњем: плачући, вичући, мичући;

3) у 2. и 3. л. једн. аориста: пече, сијече, вуче, туче према пекох, сјекох, вукох, тукох;

4) у трпном глаг. придјеву: печен, сјечен, вучен, тучен према пекао, сјекао, вукао, тукао.

57. — У изведеним ријечима с наставцима који почињу гласовима и, е или ј иза основних сугласника к и ц, такођер се изговара и пише ч:

вучица, вучји, вучјак, вучетина (од вук)

јуначина, јуначки, јуначити се, јуначење (од јунак)

стричев, стричевић (од стриц), очев, очевина, очински (од отац)

дашчица, па према овоме и дашчурина (од даска)

дјевојчица, дјевојчина, дјевојчити се (од дјевојка)

пличина (од плитак)

ручица, ручетина, па и ручурда (од рука)

мајчица, мајчин, мајчинство (од мајка)

птичица, птичетина, па и птичурина (од птица)

лисичица, лисичетина, лисичји (од лисица).

58. — Сугласник ч имамо у наставцима за творбу ријечи, као што су:

-ач (за творбу имена вршиоца радње и средства радње): викач, копач, мјењач, носач, орач, пјевач, пливач, свирач, жарач, запушач, огртач, отирач, подупирач, покривач, прекидач, увијач;

-ача: боровача, дреновача, буковача, брезовача, иловача, дрљача, рудача, нарикача, удавача;

-ачица (за творбу именица ж. рода које значе вршиоца радње или што слично): копачица, носачица, орачица, јахачица, кројачица, пјевачица, свирачица, стајачица;

-ачак и -ачан (за извођење придјева најчешће деминутивног значења, али и других који нису деминутивни): слабачак, пуначак, великачак, лагачак, узачак, дебелачан, младачан, дугачак, убитачан, пробитачан, пуначан;

-че (за творбу именица ср. рода које значе младо чељаде или живинче, какав мали предмет и уопће именице деминутивног карактера) и -чад (којим се завршавају збирне именице у служби множине именица на -че): дјевојче, кумче, момче, вуче, мајмунче, птице, паче, гушче, змијче, свињче (без деминутивног значења), маче, мече, лавче, јеленче, аковче и дјевојчад, кумчад, момчад, вучад, пачад, мачад, мечад, мајмунчад, свињчад;

чица (деминутивни наставак именица ж. р.): цјевчица, гранчица, кошчица, сламчица;

-чић (деминутивни наставак за творбу именица м. рода): зупчић, сточић, синчић, вочић, каменчић, хљепчић, рошчић, обрашчић, лончић, трупчић, станчић;

-ич (којим се изводе именице већином од глагола и означавају вршиоце радње, а често су и називи појединих биљака): бранич (од бранити), водич (од водити), гонич (од гонити), вратич, повратич, звонич, теклич, рибич (онај који лови рибу), љутич, али и љутић;

-ичак (наставак за извођење деминутива основних именица): камичак, коњичак, кремичак, крајичак, пламичак;

-ичар (за извођење имена која означавају лица што се баве науком или занатом, припадају правцу или играју улоге које означавају именице у основи): граматичар, лиричар, логичар, оптичар, физичар, сколастичар, техничар, трагичар, комичар;

-ичаст (наставак за извођење придјева деминутивног значења и придјева који означавају сличност с оним што именује основна ријеч): бјеличаст, плавичаст, ружичаст, игличаст, ивичаст.

59. — У нашем језику има још много ријечи са сугласником ч. Већи број њих унесен је у правописни рјечник ове књиге. I они који се колебају готово увијек ће у њему моћи да виде како те ријечи треба изговарати и писати.

Б. Сугласник ћ

60. — Као што се ч јавља према основним сугласницима к и ц, тако ћ најчешће потјече од гласа т. Овај се сугласник у књижевном језику изговара и пише у облицима ријечи у којих се основа свршава сугласником т, и то:

1) у инструменталу једнине с наставком ју именица ж. рода на сугласник: радошћу (од радост), болешћу (од болест), дужношћу (од дужност), жалошћу (од жалост), строгошћу (од строгост), смрћу (од смрт);

2) у презенту, императиву и прилогу садашњем глагола с некадашњим основним наставком је: мећем, мечеш, меће, мећемо, мећете, мећу, мећи, мећући (од метјем, метјеш ...) према метати; прећем, прећи, прећући према претати; крећем, крећи, крећући према кретати; кликћем, кликћи, кликћући према кликтати; гракћем, гракћи, гракћући према грактати;

3) у трпном придјеву и имперфекту глагола у којих се презент завршава на -им, а инфинитив на -ити и -јети (ек. -ети): млаћен, млаћена, млаћено, млаћени, млаћене, млаћена, праћен, враћен, ожалошћен, гошћен (али: искориштен и овлаштен поред искоришћен и овлашћен, а само: намјештен, допуштен), млаћах, млаћаше, млаћасмо, млаћасте, млаћаху, праћах, враћах, гошћах итд.

4) Инфинитив глагола с опћим дијелом на сугласник к, г или х мјесто завршетка -ти има -ћи: пећи, сјећи, маци, вући, жећи, врћи, дићи, стићи, лећи, врћи (према: пекао, сјекао, макао, вукао, жегао, вргао, дигао, стигао, легао, врхао). Завршетак -ћи има и ићи и с њим сложени глаголи: доћи, поћи, наћи, пронаћи, наићи, отићи, проћи, ући и др.

61. — Све изведене ријечи у којих се основни дио завршава сугласником т, а наставак почиње са ј, мјесто ова два гласа имају сугласник ћ. Тако се то ћ изговара и пише:

1) у збирним именицама: браћа (:брат), цвијеће (:цвијет), пруће (:прут), лишће (:лист), плашће (:пласт), бријешће (:бријест);

2) у глаголским именицама које су изведене наставком -је преко трпних придјева или од глаголских основа са сугласником т: распеће (:распети), надахнуће, крвопролиће, биће, жице, свануће, ускрснуће;

3) у компаративима и суперлативима придјева: крући и најкрући (од крут), љући и најљући (од љут), гушћи и најгушћи (од густ), чешћи и најчешћи (од чест), краћи и најкраћи (од кратак), плићи и најплићи (од плитак);

4) у именима становника појединих земаља и мјеста изведених од именица с основом на т: Банаћанин (:Банат), Зећанин (:Зета), Сплићанин (:Сплит), Имоћанин (:Имотски);

5) у ријечима мјесто сугласника ђ испред безвучних сугласника: жећца (од жеђца): жеђ, налећке (од налеђке): на леђа, Роћко (од Рођко).

6) I у групама скј мјесто к јавља се каткад сугласник ћ: лијешће и тријешће (ек. лешће и трешће) од лијеска и тријеска (ек. леска и треска).

62. — Сугласник ћ јавља се и треба га изговарати и писати у наставцима:

-аћи (код придјева изведених од глагола): бријаћи (од бријати), писаћи (од писати), ораћи (од орати), купаћи (од купати), стајаћи (од стајати), шиваћи (од шити), пераћи (од прати — перем);

-ћа и -ћо: злоћо и злоћа, Мићо и Мића;

-ћи (у глаголског прилога садашњег): бијући, пијући, лијући, чујући, кријући, знајући, чекајући, читајући, пјевајући, орући, пишући, држећи, носећи итд.;

-ећи (код придјева изведених најчешће од именица на -е (-ета): телећи, пилећи, јагњећи, јарећи, псећи, прасећи, јунећи, срнећи (од теле-телета, пиле-пилета);

-ећак (код именица изведених опет најчешће од именица на –е (-ета): телећак, ждребећак, свињећак, прасећак, срнећак;

-ић (за творбу деминутивних именица м. рода): зубић, столић, листић, градић, гроздић, прстић, носић, кључић, ноктић, црвић и за грађење наших најчешћих народних презимена која се изводе непосредно од именица или преко придјева на -ов или -ев: Марић, Јовић, Перић, Николић, Маретић, Даничић, Јагић, Караџић, Мажуранић, Јакшић, Лукић, Ковачић, Радичевић, Домановић, Капетановић, Барјактаревић;

-оћа (за извођење именица од придјева): бљедоћа, сљепоћа, чистоћа, хладноћа.

63. — а) Треба знати да се кајкавско ч које стоји према гласу т у књижевном језику пише као ћ: Хабделић, Десинић, Лашћина, Тракошћан, Пушћа (кајк. Хабделич, Десинич, Лашчина, Тракошчан, Пушча).

б) Кајкавско пак ч које стоји према к или ц у књижевни се језик преноси као ч: Пешченица, Коњшчина, Цигањшчак, Јуровчак, Медвешчак, Грмошчица (према: песак, коњски, цигански и др.).

64. — У народном изговору имамо ћ у ријечима књижевног језика: опћи, уопће, опћина, свећеник. Али су те ријечи из црквенославенског језика у облику са шт мјесто ћ ушле у народне говоре једног дијела нашег језичног подручја, па се у књижевном језику употребљавају и у облику: општи, уопште, општина, свештеник.

Сугласници џ и ђ

65. — По начину творбе донекле су међу собом слични и сливени сугласници џ и ђ. Зато у изговору појединаца, а и у неким говорима хрватскосрпског језика, нема разлике међу њима. А гријеши се каткад и у писању ових гласова. У књижевном језику разлике у начину изговора џ и ђ лако је запазити.

а) Сугласник џ, као звучни парњак сугласника ч, изговара се када се врхом језика додирне предњи дио тврдога непца. Овај тврди сливени сугласник имамо најчешће у позајмљеним ријечима као што су:

џамија, џелат, хоџа, хаџија, џилит, наџак, џефердар, џибра, џакати, џин, џигерица, филџан, џеп, даиџа, џезва, махараџа, Манџурија, џабе, џапати се, џем, џунгла, пиџама, буџет, џокеј и сл.

б) При изговору сугласника ђ, звучног парњака гласа ћ, врх језика опире се на унутрашњу страну доњих сјекутића, а горња површина средњег дијела језика прибија се на тврдо (предње) непце. Таквим смјештајем говорних органа добива се мек звучни сливени сугласник, какав имамо у примјерима:

ђак, ђакон, Ђаково, Ђаковица, ђаво, Ђорђе, Ђуро, Ђурица, ђулабија, ђувегија, буђа, крађа, ђердан, анђео, ђерђев, лађа, леђа, Јеђупка, међа, рђа, риђ, гађати, дођем, нађем, пођем, прођем и др.

66. — Незгода мијешања сугласника џ и ђ и овдје се најјаче огледа када до ње дође у ријечима које су по значењу различне, а по облику су иначе врло сличне. Такве су ријечи:

џак, џака — врећа, и ђак, ђака — ученик

џем — врста куханог воћа, и ђем — гвожђе на узди и жвале

џиђа — врста копља, и ђида — јунак

Џон (у транскрипцији) енглеско име, и ђон — потплат на ципели

Џорџ (у транскрипцији) опет енглеско, а Ђорђе је наше име.

А. Сугласник џ

67. — Глас џ не налазимо често у ријечима домаћег поријекла.

а) Он се јавља мјесто ч у положају испред звучних сугласника:

свједоџба (свједочба): свједочити, срџба (срчба): срчити се (љутити се), наруџба (наручба): наручити, поруџбина (поручбина): поручити, враџбина (врачбина): врачати.

б) Глас џ имамо и у ријечима с наставцима турског поријекла -џија, -џика и -џиница:

говорџија, инаџија, рабаџија, хурегџија, бозаџија, шалџија или шаљивџија, шеширџија, проводаџија, проводаџика, бозаџиница, чајџиница, дуванџиница итд.

68. — Напоредо се употребљавају и допуштено је писати и са џ и са ђ ријечи: Маџар, Маџарска, маџарски (према турском изговору) и Мађар, Мађарска, мађарски (с изговором који ове ријечи имају у самом мађарском језику).

Б и љ е ш к а. — У неким сложеницама џ се у латиници не изговара као један глас, него свако слово ту означава посебан глас, нпр. наџивјети, поџећи, наџети.

Б. Сугласник ђ

69. — Глас ђ јавља се и треба га писати у облицима промјенљивих ријечи гдје основно д долази у везу са сугласником ј:

1) у инструменталу једн. именица ж. рода на сугласник д: глађу (од глад-ју), мјеђу (од мјед-ју), заповијеђу (од заповијед-ју);

2) у компаративу придјева с основом на д: тврђи (од тврдји), грђи (од грдан), луђи (од луд);

3) у презенту, императиву и глаг. прилогу садашњем с основом на д: глођем, глођеш, глође, глођемо, глођете, глођу, глођи, глођући (од глодјем, глодјеш ...);

4) у трпном придјеву и имперфекту глагола на -ити и -јети (ек. -ети): вођен, вођах, грађен, грађах, преброђен, виђен, виђах.

70. — Сугласник ђ имамо даље у изведених ријечи у којих се основни дио завршава сугласником д, а наставак почиње са ј:

1) у именица: грађанин (од град-јанин), Београђанин, Новосађанин, вођа (:водити), грожђе (од грозд), виђење (:видјети), грађа, грађење (:градити), брођење (:бродити);

2) у несвршених глагола изведених од глагола на -ити и -јети (ек. -ети): вријеђати (:увриједити), свађати се (:свадити се), рађати (:родити), свиђати се (:свидјети се), догађати се (:догодити се), виђати (:видјети), исцјеђивати (:исциједити), зарађивати (:зарадити), обрађивати (:обрадити).

71. — Скуп сугласника дј не даје увијек ђ, него се и д и ј посебно изговарају, па их оба треба и писати:

1) у сложеним ријечима у којима се први дио завршава сугласником д, а други почиње сугласником ј: надјачати, подјармити, одјавити, одјурити, надјахати, подједнако, адјектив, адјункт;

2) у ијекавском изговору када ј од кратког јата дође непосредно иза д: дјевојка, дјеца, дјед, дјевер, гдје, овдје, ондје.

72. — Све ријечи са сугласницима ђж и ђ нису могле овдје бити наведене. Већи број њих наћи ћемо у правописном рјечнику, и тамо ћемо видјети како их треба писати.

Сугласници к, г, х испред самогласника е и и

73. — Испред самогласника е и и задњонепчани сугласници к, г и х у прошлости су се мијењали у ч, ж, ш и у ц, з, с.

а) I у са временом књижевном језику они се мијењају испред е уопће и испред и када се налази у наставку за творбу ријечи:

1) мјесто к имамо ч: вуче (од вук), вучетина, вучица, вучина; јуначе (од јунак), јуначина, јуначити се; војниче (од војник); ручетина, ручица, ручити се и заручити (:рука); поручити (:порука); рече (:рекох, рекао), пече (:пекох, пекао), туче (:тукао), сијече (:сјекао), стече (:стекао), увуче (:увукао);

2) мјесто г имајмо ж: друже (од друг), дружеван, дружити се; ножица, ножетина (:нога); рожина (:рог), кружић и кружити (:круг), стиже (:стигох и стигао), диже (:дигао), стриже (:стригох и стригао);

3) мјесто х имамо ш: сиромаше (од сиромах), сиромашица и сиромашити, сушити (:сух), прашина и прашити (:прах), вршина и увршити (:врх), вршем и врше (:врхао).

б) Али често наилазимо и на поједине ријечи или њихове облике у којима се у истим положајима испред е и и чувају задњонепчани сугласници. У примјерима: руке, ноге, јунаке, војнике, носороге, сиромахе, китити, киснути, погинути, хитати, Гркиња, кнегиња, Влахиња и у другим оваквим случајевима није било услова за промјену о којој говоримо, јер су се у вријеме њеног вршења иза к, г и х налазили други гласови који речену промјену нису условљавали.

74. — а) За правопис је занимљивија промјена задњонепчаних к, г, х у сугласнике ц, з, с. Ова се промјена вршила када је непосредно иза задњонепчаних сугласника долазило и као наставак за облик^[б], па и данас изговарамо и пишемо:

руци (од рука), муци (од мука), колијевци (од колијевка), љуљашци (од љуљашка), јунаци и јунацима (од јунак), војници и војницима (од војник), вуци и вуцима (од вук), пеци, пеците, пецијаше (:пећи и пекао), туци, туците и туцијаше (:тући и тукао), вуци, вуците и вуцијаше (:вући и вукао), сијеци, сијеците и сијецијаше (:сјећи и сјекао);

нози (од нога), слози (од слога), тузи (од туга), слузи (од слуга), носорози и носорозима (од носорог), крчази и крчазима (од крчаг); стризи, стризите и стризијах (:стригох и стригао), лези и лезите (:легох и легао), снаси (од снаха), сиромаси (од сиромах), врси и врсите (:врхао) итд.

б) Од ове промјене има више одступања. Задњонепчани сугласници изговарају се и пишу:

1) у дат. и лок. властитих имена, у којима се говори и пише:

Анки, Мирки, Милки, Зорки, Велики, Васиљки, Дуки, Луки, Ленки, Драги, Гоги, Гаги, Михи;

2) у истим облицима именица одмила:

баки, секи, зеки, коки, стрики, мáјки (од мáјка = старамајка, тј. бака) према мâјци (од мâјка).

ц) Промјена к, г и х обично се не врши ни у ч, ж и ш када се од посљедњих ријечи изводе нове ријечи, њихови деминутиви, рецимо, или присвојни придјеви:

бакица, секица, кокица, мајкица и бакин, секин, декин (ек.), кокин, мáјкин (:мâјчин).

д) Може се рећи да се у деминутива промјена задњонепчаних сугласника данас не врши у случајевима гдје нема промјене у основних ријечи, а и у деминутива се основни сугласници мијењају ако основна ријеч зна за промјену:

као мајчица (:мајци) тако и дјевојчица (:дјевојци), унучица (:унуци од унука) и снашица (:снаси), ножица (:нози), ручица (:руци), јабучица (:јабуци), крушчица (:крушци). Али се одмила каже и ногица, рукица, јабукица.

е) У присвојним придјевима пак промјена је нешто рјеђа. Промјену имамо у мајчин и дјевојчин, а без промјене су: снахин, слугин и унукин.

ф) Присвојни придјеви на -ин изведени од властитих имена уопће не знају за промјену, већ се говори и пише: Анкин, Миркин, Зоркин, Лукин, Тодоркин, Гагин, Драгин, Михин.

г) Испред деминутивног наставка -ица задњонепчани сугласници се такођер готово редовно чувају неизмијењени: Анкица, Миркица, Милкица, Гагица, Драгица, Михица. Једино се сугласник к када је у скупу са сугласником м, н или в испред себе може и чувати и мијењати: Анкица и Анчица, или се још чешће мијења него што се чува: Будимчица, Дубравчица, Иванчица, Јованчица.

х) Потребно је истаћи да се испред наставка присвојних придјева на -ин(а) мјесто ц јавља ч иако се к у таквим положајима није мијењало. Говори се и пише: Анкичин, Миркичин, Даничин, Миличин (а не: Анкицин, Миркичин итд.).

75. — Задњонепчани сугласници чувају се неизмијењени и када се налазе непосредно иза сугласника у које се иначе мијењају или у скупу иза себи сродних сугласника:

1) у скуповима цк, зг, сх: коцки, мазги, тезги, дрезги, пасхи (јер бисмо у случају промјене добили: коцци, маззи, теззи, дреззи и пасси и даље: коци, мази, тези, дрези, паси, а то би значило нешто сасвим друго или ништа не би значило); и према овоме: коцкица — коцкин, мазгица — мазгин, тезгица итд.;

2) у случајевима када би се и ван сугласничког скупа промјеном задњонепчаних сугласника мијењало значење ријечи: гатки, мотки, тетки, клики, честитки, патки, аги, куки, гуки, чуки, туки (промјеном би се добило: гаци, моци, теци, клици, честици, паци, ази, куци, гуци, чуци, туци и овдје би се наиме промијенило значење). Али се говори и пише окуци (према окука).

76. — а) Ни у облицима именица туђег поријекла: психи, најлонки, фризерки промјена се никако не врши, или се поред облика с промјеном употребљавају и облици без промјене: епохи и епоси, фрески и фресци, маски и масци.

б) Облици и с промјеном и без промјене познати су и од домаћих ријечи: загонеци и загонетки, приповијеци и приповијетки, бици и битки, крлеци и крлетки.

ц) Много су обичнији облици са сачуваним основним сугласником и у именица чија се основа свршава скуповима чк и ћк: тачки, мачки, звечки, клечки, кучки, воћки, праћки.

д) А промјена се никада не врши у облицима именица изведених од придјева наставком -ка: плавки, црнки, блондинки. Тако исто ни у облицима женских имена становница појединих мјеста, покрајина или земаља: Ваљевки, Туропољки, Карловчанки, Шумадинки, Далматинки, Босанки, Личанки, Црногорки, Македонки, Југославенки и Југословенки, Белгијанки, Американки.

е) Али када се ове именице дају као називи појединих књижевних дјела или листова, у њиховим облицима задњонепчани сугласници испред и могу се и мијењати: У Србијанци (и у Србијанки) Симе Милутиновића, у Подунавци (и у Подунавки).

77. — а) У облицима дат. и лок. географских властитих имена домаћег поријекла промјена се врши ако су она постала од заједничких именица: Бањалуци, Паланци, Ријеци.

б) А и без промјене и с њом употребљавају се готово сва остала географска имена: Пожеги и Пожези, Градишки и Градишци, Лики и Лици, Боки и Боци.

ц) Уколико би њихови облици с промјеном било по чему постали необични, у њима се чува основни сугласник, говори се и пише нпр. Крки (а не Крци).

д) Страна имена која су одавна тако у употреби, у облику дат. и лок. мијењају задњонепчане сугласнике испред наставка -и: Америци и Африци. У другима, међутим, тај се сугласник чува неизмијењен: Меки, Костарики, Волги.

Промјена гласа л у о на крају ријечи и на крају слога

78. — У данашњем књижевном језику често се на крају ријечи и на крају слога налази самогласник о ондје гдје је у старијем језику (а још и данас је у кајкавском и чакавском дијалекту) био сугласник л. Тако према старијем читал, пепел, селба, гостилница имамо данашње књижевне облике читао, пепео, сеоба, гостионица. Та промјена гласа л у о негдје је сачувана у свима случајевима исте врсте, негдје је поред ње правилан и облик с гласом л, а негдје се употребљавају искључиво облици са л.

79. — Промјена гласа л у о досљедна је у овим случајевима:

а) у мушком роду једнине глаголског придјева радног: читао, носио, клео, видио. Од два о сажимањем настаје дуго о: убō (од убол преко убоо), пробо и сл.;

б) у именица ж. р. које се творе с наставком -ница: читаоница, радионица, учионица, гостионица;

ц) у именица м. и ж. рода које су на крају имале глас л и испред њега непостојана а: котао, посао, угао, орао, узао, мисао, замисао.

80. — Други су случајеви подијељени. Има појединих именица и придјева у којих се промјена л у о обавезно чува, нпр. пепео, вео, део (ек.), раздео (ек.), диоба, сеоба, жаока, властеоство, весео, зао, нагао, округао, мио, дебео, цео (ек.), смео (ек.), мисаон, смион, осион. Тако су и од именица носилац, жетелац, давалац, талац и др. остали падежи осим ген. множине правилни само с промјеном: носиоца, жетеоца, даваоца, таоца, али ген. множине гласи: носилаца, жетелаца, давалаца, талаца, јер л није било на крају слога.

Поред тога има именица и придјева у којих су правилни облици и с промјеном и без ње, нпр. со и сол, во и вол, до и дол, соко и сокол, дио и дијел (у ијек.), одио и одјел (ијек.), предио и предјел (ијек.), сеоце и селце, стоца и столца (ген. од столац), коца и колца, криоце и крилце, гроце и грлце, анђео и анђел, обао и обал, топао и топал, бијел и био (ијек.), цио и цијел (ијек.), смјел и смио (ијек.), властеоски и властелски, сеоски и селски. Тако и од неких именица на -лац имамо двојаке облике: погориоца и погорјелца (од имен. погорјелац), екавски само погорелца, страдалца и стродаоца (од имен. страдалац), крвопилца и крвопиоца (од имен. крвопилац). Од именице палац ном. мн. гласи палци (на рукама) и паоци (на точку).

81. — Трећу скупину чине именице и придјеви у којих промјене гласа л у о уопће нема, ни на крају ријечи ни на крају слога. Такве су именице: бол, вал, печал, глагол, ждрал, прелац — прелца, ткалац — ткалца, бијелац — бијелца, жалац — жалца, молба, жалба, болница, неваљалство. Међу њима има доста именица странога поријекла: апостол, бал, генерал, гол, конзул, маршал, журнал, феудалац — феудалца, Ћирил.

Такви су и придјеви охол, школски, колски, ћирилски, конзулски, фудбалски, маршалски, (сталан) — стална, стално, (силан) — силна, силно, (захвалан) — захвална, захвално и сл.

82. — Према именици стваралац, ствараоца створена је правилно именица стваралаштво. Тако је и тужилаштво, бранилаштво, прегалаштво, а облици тужиоштво, браниоштво, прегаоштво нису правилни.

83. — I у глагола прионути настало је о од старијега л. А несвршени је глагол од њега приањати.

84. — Према именицама Конавли, Солила, Соко-град придјеви задржавају промјену л у о: конавоски (од конавалски, конаваоски), солиоски, сокоски.

Б и љ е ш к а. — У ген. множине именица сеоце, криоце, гроце, весаоце л се чува непромијењено, јер се не налази на крају слога, па ти облици гласе: селаца, крилаца, грлаца, весалаца.

Једначење сугласника

85. — Сугласници се разликују по звучности и по мјесту творбе. Једни су звучни, а други безвучни; једни се стварају затварањем усана, други додиром језика на зубима, трећи на непцу итд. Ако се различни сугласници нађу у ријечи један до другога, они се једначе, асимилирају.

I. Једначење сугласника по звучности

86. — Сугласници се по звучности дијеле на звучне и безвучне. Звучни су б, д, г, з, ж, ђ, џ, ј, в, л, љ, м, н, њ, р, а безвучни п, т, к, с, ш, ћ, ч, ц, ф, х. Сонанти (ј, в, л, љ, м, н, њ, р) не утјечу на једначење, а остали су по начину творбе тако сродни да је разлика међу њима само у звучности. Баш зато су ти сугласници подложни једначењу по звучности. Они се појављују у пару и при једначењу се замјењују један другим. Ево тих парова:

звучни:	б	д	г	з	ж	ђ	џ
безвучни:	п	т	к	с	ш	ћ	ч

Кад се у ријечи нађу таква два сугласника различне звучности, они се једначе по овим правилима:

1) Звучни сугласник мијења се испред безвучнога у безвучни.

Тако се мијења

б у п:
врапца	од	врабца (према врабац)
ропство	од	робство (према роб)
опчинити	од	обчинити
зепсти	од	зебсти (према зебем)
гипка	од	гибка (према гибак)
опходити се	од	обходити се

д у т:
претка	од	предка (према предак)
натприродни	од	надприродни
потцијенити	од	подцијенити
натчовјек	од	надчовјек
отћушнути	од	одћушнути
потхват	од	подхват.

Ако се д нађе испред с или ш, остаје у писму неизмијењено:

предсједник	градски	средство
одсјек	одступити	водство
представа	представник	сродство
одшетати	кадшто	подшишати.

По правилу о једначењу мијења се даље

г у к:
бокца	од	богца (према богац)
друкчије	од	другчије (поред другачије)

з у с:
доласка	од	долазка (према долазак)
гристи	од	гризти (према гризем)
расцијепити	од	разцтјепити
бесплатан	од	бесплатан
бесхљебник	од	безхљебник

ж у ш:
лашца	од	лажца (према лажац)
тешкоћа	од	тежкоћа (према тежак)
биљешка	од	биљежка (према биљежити, али ген. мн. биљежака)
грушки	од	гружки (према Груж)

ђ у ћ:
жечца	од	жеђца (према жеђ)
омећка	од	омеђка (према омеђак)
налећке	од	налеђке (према на леђа).

Ако се ђ нађе испред наставка -ство, остаје у писму неизмијењено: вођство (а не воћство) према вођа.

2) Безвучни сугласник испред звучнога мијења се у звучни. Тако се мијења

п у б:
тобџија	од	топџија (према топ)
оклобџија	од	оклопџија (према оклоп)

т у д:
примједба	од	примјетба (према примијетити)
косидба	од	коситба (према косити)
свадбени	од	сватбени (према сват).

Б и љ е ш к а. — Сугласник д остаје и у ген. мн. именица које се свршавају на -дба, дакле: примједаба, косидаба, свадаба, удадаба (према ном. једн. примједба, косидба, свадба, удадба).

Надаље се мијења

к у г:
свагдашњи	од	свакдашњи (према сваки дан)
негда	од	некда
гдје	од	кдје

с у з:
збор	од	сбор
збогом	од	сбогом
здружити	од	сдружити

ш у ж:
задужбина	од	задушбина (према за душу)
Вараждин	од	Варашдин

ч у џ:
свједоџба	од	свједочба (према свједочити)
наруџба	од	наручба (према наручити)
срџба	од	срчба (према срчити се, љутити се)
отаџбина	од	отачбина.

Глас х испред звучних сугласника остаје, разумије се без промјене: Врхбосна, Салихбеговић.

Б и љ е ш к а. — Сугласник џ остаје и у ген. мн именица које се свршавају на -џба, дакле: свједоџаба, наруџаба, срџаба.

87. — Остали звучни и безвучни сугласници не мијењају се по звучности када се нађу један до другога: твој, овца, лонци, колијевка, иновјерци, црква.

88. — Осим споменутих већ случајева (предсједник, вођство) једначење сугласника не врши се у писању ни у овим случајевима:

1) у сложеним ријечима у којима би се промјеном сугласника на крају првог дијела сложенице изгубила веза с његовим значењем: предтурска времена, подтекст, постдипломски студиј, јурисдикција, адхерентан, субпапиларан и сл.;

2) у неким властитим именицама страног поријекла и у њиховим придјевима: Хабсбурговци, хабсбуршки, Рентген и Рöнтген (али рендген-апарат), Вашингтон и Wасхингтон, вашингтонски, Мусоргски и сл. При том треба узети у обзир да наша муслиманска имена не сматрамо страним, па их је боље писати у облику Митхат, Етхем, Супхија него Мидхат, Едхем, Субхија.

3) У неким домаћим властитим именима д може остати неизмијењено ради разлике према другом сличном имену и у деклинацији ради чувања везе с основом: Кадчић (књижевник, за разлику од другог књижевника А. Качића), Бргудац (мјесто у Истри) — из Бргудца, Забрдац — ген. Забрдца, дат. Забрдцу.

II. Једначење сугласника по мјесту творбе

89. — По мјесту творбе мијењају се у нашем језику сугласници с, з и н када се налазе испред неких сугласника.

90. — Сугласници с, з мијењају се у ш, ж када стоје испред предњонепчаних сугласника ш, ж, ч, ћ, џ, ђ, љ и њ.

1) Тако се мијења

с у ш:
лишће	од	лисће (према старијем листје)
пашче	од	пасче (према пас)
пошљем	од	посљем (према послати)
прошња	од	просња (према просити)

з у ж:
грожђе	од	грозђе (према старијем гроздје)
грожња	од	грозња (према грозити се)
пажљив	од	пазљив (према пазити)
забражђивати	од	забразђивати (према забраздити)
ижђикати	од	изђикати (према ђикати)
миражџика	од	миразџика (према мираз).

У неких ријечи често се прије једначења по мјесту творбе изврши и једначење по звучности:

рашчупати	од	разчупати	преко	расчупати
ишчезнути	од	изчезнути	преко	исчезнути
бешћутан	од	безћутан	преко	бесћутан
обрашчић	од	образчић	преко	обрасчић.

2) До промјене сугласника с, з у ш, ж не долази у ова два случаја:

а) у сложеницама којима је први дио префикс са завршним сугласником с или з, а други дио почиње предњонепчаним сугласницима љ и њ:

сљубити се	изњушити
изљубити	изњихати
разљутити	разњихати

б) у ријечима ијекавског изговора испред љ, њ који су постали од л и н и гласа ј добивеног од старог јата:

сљепоћа	екав.	слепоћа
сљеме	екав.	слеме
сњежан	екав.	снежан
бјесњети	екав.	беснети.

91. — По мјесту творбе једначи се и сугласник н када се нађе испред уснених сугласника п, б у простим и изведеним ријечима:

химба	од	хинба	(према хинити, претварати се)
зелембаћ	од	зеленбаћ	(према зелен)
стамбени	од	станбени	(према стан)
прехрамбени	од	прехранбени	(према прехранити).

Али када се сугласник н нађе на крају првог дијела какве сложене ријечи којој се други дио почиње сугласником п или б, тада једначење није потпуно, па треба писати н, а не м:

странпутица	воденбуба	ванбрачни
једанпут	Османпашић	ванпартијски
црвенперка	Ризванбеговић	ванпартијац.

Састављено и растављено писање ријечи

Интерпункција

Правописни знаци

Туђе ријечи

Вањске повезнице

Екавско издање правописа у ПДФ-у (рарован)

---

1. Мјесто знака ṙ треба стајати знак р са силазним акцентом, али због техничких потешкоћа стављен је знак р са тачком изнад (прим. Ханс).
2. Једино у облицима данашње множине именица око и ухо, тј. у падежима множине: очи, очију, очима и уши, ушију, ушима испред и као наставка за облик мјесто к и х имамо ч и ш, а не ц и с. I обрнуто у примјерима пециво, тоцило, неколицина испред наставка за творбу ријечи мјесто к и г имамо ц и з, а не ч и ж.