Помисли, суначце, крунице од вила,
која с' ме срдачце у жељах смамила.
Ето знаш да прође дваш одсад шес годиш
одколи, госпође, живот мој господиш:
колике бољезни, желин'је и жалос 5
цић твоје љубезни притрпи мâ младос!
Тер се ја никада не тужих чловику,
ни бих се одсада потужил увику;
дану је узрок твој, јер к мени дотече
он тко је теби свој, тер ову рич рече. 10
Рих затој: Суначце, трпити може сва
ме тужно срдачце што вели љепос тва,
ну ми нî суђено да туј ствар одолим,
за тобом љувено да се ја не болим.
Већи труд такође сконча ми сву крјепос, 15
гди велиш, госпође, да мину тва љепос;
и све ћу трпити, ну ту ствар није кад,
тер веће живити овако нисам рад;
ни могах умријети покојно никадар,
да годи т' изријети не будем ову ствар. 20
Затој ми не забав' нер твојој љепости
од које јес љубав велике крјепости;
јер има вик већи тва липос нер јелен,
која се цафтећи понавља јак зелен,
тер живеш за славу, носећи како цвит 25
свој образ и главу, да види вас сî свит,
ер си сва изникла како цвит у ружи,
у гизди тер дикла теби се не дружи.
Најлише гди горе тва личца љувена
која су од горе ружицом скровена; 30
лиром врат гиздави и с грлом тој чело
скровен је, свак прави, тер цафти весело;
од твога позора свитлости свак вамни
да су дан и зора ка звизде потамни.
Јер кад се обазреш, нî толи срцем лав 35
кога туј не надреш да вене за љубав;
кому ли не сплете памет моћ љувена,
објестран гди т' лете два злата прамена?
Црљени кораљ зри на усти ван твоје
из ких слас већа ври од меда, госпоје; 40
ар када говориш, толику чес има
свака рич ку створиш, да ми свис вазима.
А зато јур чловик море те зват љепос
за ку ћу по вас вик љувену чут крјепос.
