Поколи, јаох, љубав, мој цвите, хоће тој,
да за те не пристав уздишем овакој
и да ино с источи, јаох, не сја суначце
на плачне ме очи нег рајско тве лице;
не мој ми зазират, молим те љувено,
тој слатко позират тве личце румено;
ер када личце тој не будем тве позрит,
јаох, смртни непокој хоће ме уморит;
и мене тамности обујме све тада
бес твоје липости, ка живот мој влада.
Ото тебе избави и узе и стрила,
мој цвите гиздави, љувена тај сила;
ото ти слатки гој у срцу уживаш,
а што је непокој љувени, јаох, не знаш;
љубав ти у прси, ким ње влас сатиреш,
тих пламак уврзи у себи да чујеш,
љувено што 'е мрити и ки је непокој
драгога желити, избрани цвите мој!
Ружице румена, тај свитли твој урес
и гизда љувена славе те до небес;
гдино си крај рика у вриме пролитја,
сва си час и дика избранога цвитја;
свитле се тва лица прије данка у гори
јак звизда даница прид сунцем о зори;
младости тим миле убрат те све жуде,
тобом да прибиле њих прси уљуде;
врху свих ма младос све смагне, ружице,
за гизду и радос да здружи тве лице;
ма њека прем худа протива мени чес
брани ми од свуда здружити твој урес.
I ријеке дубоке и драче и гране
теј твоје високе к теби ми прит бране,
тер такој твој образ, ружице, желећи
скончам се јак но мраз на сунцу копнећи.
