Појући шетаје
једна свим гиздава
пастирка, кој слове по земљи свуд слава,
пјесанце љувене
ливадом зеленом крај рике студене,5
и у тој разблуди чим мило појаше
идућ цвитје браше,
ким прси ресаше
прси оне прибиле,
срце ме ити ван из мојих ке силе.10
Ја за тој љубави
бојећ се, као годи да мене не отрави,
стах тврдит срце ме мислима почтеним.
У тој ти изненад њекиме скровеним
начином искочи из драче Љубав тај15
у змије прилици, отровни с ком је вај.
Туј она славна вил
од страха у мој крил
побјеже и схрани
живот свој избрани,20
а ја си, вај мех, мој
изгубили у муци одвеће нередној.
