Пјесни покорне краља Давида/Пјесан четврта

Пјесни покорне краља Давида
Писац: Иван Гундулић
Пјесан четврта

"Мисерере меи Деус". Псал. 50.

    Имај, вишњи Боже с неби,
милосрдје врху мене
цјећ милости неизрене
и велике, кâ је у теби,
    и цић мноштва, ком ни броја,
смиловања слатка твога
неправеднос гријеха мога
влас очисти света твоја!
    Још ме опери, Господине,
од неправде, кâ ме тлачи;
јаох, и душу му оплачи
од нечисте ме кривине!
    Јер ја познам одасвуди
неправеднос злоће моје,
пред очима тер ми стоје
вазда гријеси моји худи.
    Теби, мому створитељу,
самому сам сагријешио,
пред тобом сам учинио
зло, с кога сам у дресељу.
    Тим у свакој твôј бесједи
да истина твâ ријеч буде,
свијех добиваш, ки те суде,
милосрдан врх ме зледи.
    Зашто у прво још сам вриме
зачет ево ја сред злобе,
и у гријесијех из утробе
мати моја породи ме;
    зашто од власти тве с љубави
свеђ истина би гледана:
ево отајна и незнана
тве мудрости мени објави.
    Сипантом ћеш окропити
мене, и чис тај час бићу,
и над снијегом побијелићу,
чим ме узбудеш ти умити.
    Чувењу ћеш мому дати
мир, весеља и радости,
понижене тер ће коси
мило и драго узиграти.
    Лице одклони свето твоје
од мојијех гријеха увике,
јаох, и смрси свеколике
неправедне злоће моје!
    Чисто гријешне без отрови
срце у мени створи и стави,
вишњи Боже, и дух прави
у утроби мôј понови!
    Грешника ме не одрени
изпред свијетла лица твога,
јаох, и духа присветога
немој узет никад мени!
    Врат' ми радос од жуђене
славе твога спаситеља,
и укријепи цјећ весеља
поглавитијем духом мене!
    Ријечма и дјелим ја ћу учити
неправедних путе твоје,
и у тминах гријеха тко је,
к теби ће се обратити.
    Слободи ме од вапјења
и од освете, коју пита
с ме блудности крв пролита,
Боже, мој Боже од спасења!
    Нека језик мој славити
буде из гласа правду твоју,
у животу дочим стоју
по милости твôј на свити.
    Твâ влас тако, Господине,
усне мени отвориће,
и мо'е усти навијестиће
славу твоје величине.
    А да би ти од имања
посветилишта угодила,
посветил бих; али мила
тај ти нијесу приказања,
    Посветилиште ово, Боже,
од болеће душе у себи,
уфати је, да при теби
свеђ и свуди веле може,
    зашто срце од грешника
свим приклона и скрушена
неће милос божанствена
погрдити до вик вика.
    Тим добростив у невољи
Сиону се твом објави,
колико је твôј љубави
и твôј светој драго вољи!
    А то, из худих нека штета
сред кијех љевам грозне сузе,
Јерузалему уздигну се
мири около бијели опета.
    Тада од правде ти примаћеш
посветилиште обилније,
приказања тер свудије
и дар смерна срца наћ ћеш.
    Тада са мном поставиће
сви мо'и пуци одизгара
врх светога твога отара
младолитне свим јунчиће.
    Слава Оцу, Сину дика,
чâс светому Духу буди,
кô је одприје било свуди,
сад и вазда и у вик вика!