Саламандру праве, једини мој боже,
срјед живе жераве да згорјет не може,
нити ју ниједна ствар, ни зими ни љети,
не може никадар у вијеке стоплити;
ар да би прем пала на пламен огњени,
вијеком би туј стала јаки мраз студени,
зач има туј облас противне нарави,
да стоји како мраз у живој жерави.
Тер мнози говоре, да живи пламен плах
сврнут је не море у пепео ни у прах,
саламандра сама тер с њеке потаје
жераве ни плама ништар се не хаје,
ледена нер такој и мразна, боже мој,
у вријеме у свако проводи живот свој.
Тер од те живине чудо је на свијети,
без млаке врућине гдје може живјети;
зач свака живина, ку је нарав саздала,
ако није топлина у њојзи дај мала,
не може плодити ни сјеме дати ван
ни себе гојити ни живот час један.
Сама је даке тај меју све живине
саздана на свијет сај, на огњу да остине,
тер својијем наравом, ни топлијем ни врућијем,
руга се жеравом и пламом горућијем.
Вај ну се не чуди на свијети ниткоре,
што јој бог присуди да згорјет не море,
по себи и ја сам зач могу тој знати,
кога ме живи плам не може скончати,
плам божје љубави и божје милости,
да мој дух растави с телесном мрклости,
гдје горим вајмех вас и зими и љети,
желећи како мраз на сунцу скопњети.
Зач ми се дуго мни, Јесусе слатки мој,
проводит моје дни у одјећи телесној,
чијем приде смрт пријека, да јадан стрил справи
тер мене грјешника с душицом растави;
чемеран зач дух мој ини дар не жели,
у љувен у крил твој нер да се насели.
Тијем цвилим и тужим јадовно у сузе,
чијем те прије садружим, мој слатки Јесусе;
зач си ти моја слас, ку није моћ побројит,
рад које желим вас у прах се сатворит;
у прах се растати и скончат моје дни,
а с тобом састати, Јесусе љувени.
При твојој сладости зашто бих ја забил
све од свијета жалости, које сам пробавил,
и које проводим и ке ћу проводит,
докле дух слободим, да к теби будем прит.
