Коли је жесток плач, ки ми вај задава,
коли је бридак мач, ки ми дух скончава!
Коли је горко још трпјети јаох сада,
објестран гди ми нож срдачце пропада!
Коли је жесток труд и веље жалости,
гди стриле ода свуд боду ме до кости!
Још живот мој плаче, велми се болећи,
све трне и драче у срцу носећи;
ронећи сузице сваки хип и свак час,
ке пруде ме лице и блиједи мој образ.
Вај, макар да би се у мрамор створиле,
тер веће не би се у јаду рониле,
нити би тај пораз од суза интачно
вас прудил мој образ и лице ме плачно.
А ки је узрок тој, праведни мој боже,
покоја живот мој да пријат не може,
разми сам смртни страх, ки ми сам говори,
да тијело ме у прах и у пепел сатвори;
тер жељно ја плачу, мислећи за сву моћ,
у коју полачу тамо ћу тужан доћ?
гди ће мој бити стан и мој дом смрдећи,
и коју жалостан дружбу ћу туј стећи?
Затој плач и тужба ме срце извија,
зач ће бит ма дружба од гуштер и змија;
а камо још ине када туј изљезу
гадљиве живине, ме тијело да гризу!
А навлаш репати кад буду црви прит,
и чешљи космати, без броја ки ће бит,
које ћу туј канте и пјесни услишат,
гди буду таранте и жабе скржитат?
Какав ћу вај бити, кад буду ме очи
из главе исплити, кад их црв расточи?
Куд ли ће обрви и лице ме бијело,
кад змије и црви све згризу немило?
I усни медене кад буду одпасти,
с којим сам љувене ја ћутил све сласти;
и грло и бил врат, који ја уз гору
подвизах честократ, јак паун по двору;
и мој влас гиздави туј ли ће поћ у прах,
који рад љубави растресах и чешљах?
То ли су радости, ке мислим пријати,
гди сухе ме кости остану и гњати?
А јаох и леле, то ли је ме благо,
прстени и перле и камен'је драго?
Тој ли је гиздан'је, тој ли су раскоше,
свјетовно уфан'је тој ли је мој боже?
Тој ли су вај славе, тој ли је љепота,
и дике гиздаве од мога живота?
Тој ли су пјесанце, љувено ке појах,
гиздаве кад танце около извођах?
Тој ли је ма дика, у оружју кад ја сјах,
од жива чловјека не имавши ниједан страх?
Туј ли ћу цвијетице разлико разбират,
и свилом китице и златом повијат?
Туј ли ће ме дике спражит се у гаду,
и тило увијеке остати у смраду?
Ну покли боже хоћ, свакоја ки створи,
да мене вјечна ноћ у гробу сатвори:
нека т' се вајмех тој на вољу све збуде,
истом чин' да дух мој прида те доћ буде.
