Њеки је славан бијес, тко може на свијети
врх себе своју свијес к висинам занијети.
Бијес, луди говоре, ну је тој чудна ствар,
од бога тко море пријати толик дар.
Будући на свијети зач је трудно по себи
у тијелу видјети туј славу на неби;
зач тај двор од згара, пун сваке радости,
малијем се отвара без божје милости,
а навлаш тко је злобан тер није на свијети
к небесом подобан свој поглед простријети.
А ја сам у тај број тер како чловјек луд
желећи видјет тој подносим велик труд,
ставивши сву силу тер венем тер блиједим,
будући у тилу сву славу да видим.
Ну мисал сву заман у труду проводим,
зач тако јак у сан, с памети заходим,
а видјет очима није моћ те лијепости,
јаки све тко не има од вида кријепости;
јаки свијет тко љуби и у злоби дни траје,
тер свој вид изгуби и у мраку остаје.
I што се тој више, мој боже једини,
моја свијес уздвиже к небеској висини,
то већи примам труд и муке приљуте,
свјетовни зач ми блуд запира све путе;
брани ми и не да, докли сам на свијети,
туј славу прије реда прид собом видјети.
Јоште ми говори, о славни боже мој,
заман се не мори, заман је поспјех твој,
заман се свак труди туј милос добити,
у тијели тко жуди небеса пробити;
зач душу гријех веже а тијело к земљи згар
собом ју притеже, како све тешка ствар.
Тијем милос није дана, да душа на свијет сај
у тијели свезана весел'ја види тај.
Ље тко се слободи сужанства од пути,
тер к вишњијем проходи, колику слас ћути!
Радости колике с весел'јем разбира
туј, гди се увијеке нигдаре не умира,
гди је ријеч једина блаженства славнога
од отца и сина и духа светога!
Тијем боже упријеши, милост ми надијели,
тер душу одријеши и с тијелом раздијели,
по твојој љубави оставив сву жалос
нека се одправи да види туј радос;
да јој је тамо стан а с твојом помоћи,
вјекушти гди је дан без мрака и ноћи,
нека се насити весел'ја у слави,
у тројству гди си ти а један бог прави.
