Пјесанца несрећи

Пјесанца несрећи
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца несрећи


* * *


Несрећо, дружице вај мени небогу,
   јур веће душице појмити не могу;
зач је мој скончан глас у јаду и тужби,
   цвилећи сваки час, одкли т' сам на служби.
I веће што јадам, у тужби стојећи,
   већи труд прикладам, сузице ронећи,
једа хип, једа час згоди се кад годи,
   да ме мој плачан глас од тебе слободи,
од тебе ки сам твој, ка ме тач надијели,
   да трудан живот мој без пристанка цвијели,
тер вајмех по вас дан, тер вајмех по сву ноћ
   не може тихи сан на очи моје доћ;
тихи мир и покој још није моћ пријати,
   да прије живот мој пријека смрт прикрати,
тер мој плач и тужба неће ме парјати,
   ни твоја тај дружба са мном се растати,
несрећо дружице, прије нер ли погинем,
   да од веље тужице дај мало починем.
Ако се подоби, немој ме цвилит тач,
   вај да ме не зноби толико јадан плач,
плач, тужба и жалос и остали непокој,
   весел'је и радос гдје страђа живот мој,
несрећо прихуда, гдје толи бољежљив
   сам не вијем од труда, јесам ли вајмех жив,
мртав ли вај ходим, гдје труде велике
   с тобоме проводим и тужбе разлике.
Још не вијем јадован, који сам вајмех створ,
   ступ сам ли мраморан, али сам сух јавор?
Трпећи толик труд, расцвиљен и утруђен,
   а не вијем за ки суд теби сам присуђен,
да ми даш небогу толике бољезни,
   које се не могу побројит у пјесни.
Јур не вијем толик број од љета и од годиш
   да трудан живот мој за собом заводиш,
путем и странпута свуди те слиједећи,
   да тужба приљута вриједи ме цвилећи,
у гвоздју окован да од веље тужице
   и обноћ и обноћ пролијевам сузице,
вјечни роб и сужан одкли се твој зовем,
   бољежљив и тужан у сузах да пловем,
сузами тер се вас ја небог опирам,
   то већу сваки час гдје тужбу разбирам,
расцвијељен живот мој тер жељно уздише,
   то већи непокој гдје ме свуд пристиже,
тер горче од јада мој уздах јадовит
   објестран пропада жив камен на он свит,
срдачце а моје тај чемер гдје ћути,
   неће се на двоје од јада пукнути,
нити се подријети с коријенком из круга,
   гдје свуди по свијети слиједи ме тај туга,
ка сада ни по том неће ме оставит,
   докли смрт животом буде ме раставит.
Тер јави ни спећи не пријам радости,
   при себи гојећи све од свијета жалости;
или спим или бдим, тијем живот мој вене,
   при себи гдје видим све труде пакљене.
Велми се још болим, зач вајмех у вају
   сузице ке роним, не вијем куд падају.
Вај ну се мени мни, и право могу ријет,
   да у понор пакљени падају на он свијет,
да мој плач приљути и од суза усилос
   не може сврнути ниједан створ на милос,
тер нигдјер никога ни видим ни чују
   код мене небога, гдје жељно тугују,
да својом љубави, гдје трудим ја такој,
   најмањши устави при срцу уздах мој,
меу све зло остало тер ниједан божји створ
   неће ми дај мало слатки дат разговор.
Тијем грозно цвијељен'је заман је складати,
   покли се смиљен'је гори дном обрати,
тер мој плач крвави ни уздах јадовит
   не може к љубави ниједан створ приклонит,
несрећо дружице, ни тебе ки сам твој,
   да од веље тужице слободиш живот мој.
Ако је разлог тој и правда још права,
   толики непокој да ме тач скончава:
крми ме и владај, како знаш најгоре,
   и већи труд ми дај, нер ли се ријет море;
злосрдје тој твоје тер ни у чем не скрати,
   да труде све моје већи труд наплати,
да могу ја рећи од несреће худе
   поднил сам врх плећи све муке и труде;
несрећа дружица не хтје ме парјати,
   нер ми све на ница весел'је обрати;
на ница весел'је сврну ми и радос,
   давши ван дресел'је, плач тужбу и жалос.
Ну је моја одлука, докли сам на свијети,
   све муке врх мука стрпјено поднијети,
и труде врх труда и сваки непокој,
   несрећо прихуда, покли сам сужан твој.
Тој ли т' није доста вај, ки ћутим у себи,
   жива ме укопај, молим се ја теби.
Под земљом гдје такој будеш ме копати,
   чемеран живот мој ја будем скончати.
Злосрдје тој твоје јадовне нарави,
   под земљом туј стоје нека ме остави;
зач ми је за дости под земљом погинут,
   небоге ме кости да буду починут.
Тој би ми од бога за доста љубави,
   да ме смрт небога с тобоме растави;
ар би ми јур боље прије рока умријети,
   нер плачне невоље, ке трпим, трпјети,
и труде толике врх себе патећи,
   којијем ја прилике не могу изрећи.
С весел'јем радости а ти би справила,
   кад би смрт ме кости под земљу ставила.
Колико за сада, несрећо дружице,
   не могу од јада све збројит тужице,
ке ми си задала с почетка до данас,
   одкли с' ме пријала под твоју тужну влас;
зач би прије свијес моју скратиле бољезни,
   нер да их поброју у плачне ме пјесни.
Ну на те ни теби ја се сад не тужим,
   нер звијезди на неби, с тобоме ку дружим,
ка вајмех истече, кад се час пригоди,
   примал'ја кад рече: чловјек се породи,
и приде на свијет сај тер му се подоба
   слиједити плачни вај и тужит до гроба;
зач звијезда хоће тој, с којом се породи,
   да плачан живот свој с несрећом проводи.
Вас полит сузами затој ћу сад почет
   тукући у ками туј звијезду жељно клет,
и ријет ћу звијезди тој, ка вајмех присуди
   чемеран живот мој несрећи прихуди:
вај звијездо немила, да би згар над нами
   мраком са створила међу свијем звијездами!
Веће не пријала сунчане свјетлости,
   ка ме си придала несрећној крипости!
С тобом се растала, о звијездо, твоја влас
   и веће не сјала на неби по вијек вас!
Сву кријепос ту твоју страђала, ку гојиш,
   од звијезда у броју нека се не бројиш;
туј кријепос страђала, јако се може ријет,
   згар с неба пропала од згара на он свијет,
да веће по вас вијек, подобно ако је,
   не види жив чловјек свјетлости те твоје;
зач ти се подоби, да те с том области
   вјечни мрак озноби у тмастој пропасти,
да веће ниткоре на свому породу
   тужит се не море на твоју злу згоду.
Затој се тужим сад на тебе а теби,
   што ми да горки јад гојити при себи,
да цвилим небог тач у вељој незгоди,
   јак да ми бридак мач трудан дух проходи.
О звијездо незгодна, о звијездо притужна,
   вај што ме слободна не учини од сужна!
Вај што те приможе, тер мене на свијети
   слободна не може о звијездо видјети,
нер ли ме приказа несрећи за роба,
   да мени пораза не липше до гроба;
тер чини тај пораз жељно ме плакати,
   да желим сваки час пријеку смрт пријати.
О звијездо немила, небогу вај мени,
   ну је смрт зацкнила и неће прит к мени,
да прије растави од тијела живот мој,
   несрећној нарави да нијесам слуга свој.
Вај мени небогу, а не вијем за ки суд,
   умријети не могу ни трпјет толик труд,
о звијездо, тер такој несрећи на служби
   трудан се живот мој скончава у тужби;
скончава и труди, и обноћ и обноћ,
   и друго не жуди нер тијело к земљи оћ;
а дух мој послати, јаки све драгу ствар,
   да му се труд плати, туј гди је послан згар,
нека туј прибива и туј се настани,
   да покој прижива, гдје стоје избрани;
нека се весели, нека се радује,
   кад се туј насели, гдје сам бог краљује,
све моје дресел'је нека се прикрати
   и у вјечно весел'је да се туј обрати;
о звијездо, вај мени, да налијеп приљути
   и чемер пакљени мој живот не ћути,
како га ћутим сад, гдје чини твоја злед,
   да вајмех горки јад пробављам како мед.
Тијем ако бит море, за љубав свијех бога,
   навали све горе врх мене небога;
још вајмех навали све с бријези гомиле
   и вас труд остали и плачне све силе,
али ме понузи срјед морске пучине,
   да свасма у тузи мој живот не гине,
нека се дај такој у сланој тој води
   чемеран живот мој несреће слободи.
О звијездо жагорна, зач да је моја пут
   од ступа мраморна, слиједећи плач приљут,
који ми ти зада и сва зла остала,
   сва би се од јада и од труда распала.
По том стах на сај свијет, тијем што ме не створи
   у камен становит, али ме не умори?
У камен зач такој да би ме створила,
   не би тач живот мој у робству водила
несрјећа худа тај, ка вајмех за сву моћ
   дава ми плачни вај и обноћ и обноћ.
Већи су порази, гдје у моје незгоде
   сви мили и дрази далеч ме оходе,
вај мене небога, тер не имам у дружби
   од дразијех никога у плачу и тужби;
и све сам изгубил и свак ме остави,
   којијех сам ја љубил јак очи у глави,
вај свак ме остави, гдје у плачу дни трају,
   још мојом љубави и мном се ругају,
ругају не само, нег ми још свак прави:
   ми тебе не знамо ни твоје љубави.
С трудом се забављај и у труду том стоје,
   грозни плач пробављај и труде све твоје;
и сам се ти владај, како знаш најгоре,
   и од нас се не надај, да т' љубав бит море.
Муке су пакљене још вајмех трпјет тој,
   гдје далеч од мене односе образ свој,
вај мени небогу, нека ја божји створ
   ни од кога не могу пријати разговор,
разговор љувени, гдје од труда вас вену,
   страђаје при мени сву дружбу љувену,
ка ме је љубила и коју љубјах ја,
   а сад је одбјегла од мене далеч тја;
одбјеже далече и мене остави,
   и сва се одрече од моје љубави,
тер пуца жив ками од ваја и тужбе
   гдје се сам сузами опирам без дружбе.
Вај дружбо придрага, које те вајмех тач
   злосрдје примага, да те није на мој плач?
Вај што ме самога остави бога рад,
   цвијељен'ја тер мога не видиш ни мој јад,
ни тужбе остале, ке ми су за дости
   јадова задале и горке жалости,
тер ћу прије погинут меу све зло остало,
   нер ли ћу починут без труда дај мало,
нехарство а твоје неће се пригнути
   на тужбе на моје ни мој плач приљути,
вај да ме садружи нехарство твоје тој,
   расцвијељен гдје тужи чемеран живот мој.
Ако се злед која у мени објави,
   пријазан тај твоја да ме тач остави:
реци ми бога рад, не стој тач врх себе,
   да просим вајмех сад проштен'ја од тебе.
Ну ни у чем вајмех крив теби се не чују,
   а толи бољежљив без гријеха тугују;
зач ком се садружих ја с тобом заједно,
   у свем ти послужих вјерно и праведно,
да ниједну кривину нијес нашал у мени,
   нер праву истину и разлог љувени,
одкли се спријазни са мноме, у он час
   кад ме твој приблазни с хитрињом слатки глас.
Тијем што ћу ријет ино, реци ми рад бога,
   невјерна дружино, од нехарства твога,
нер с вељом бољезни у плачу мом стоје
   припијеват у пјесни хитрине те твоје,
нека зна вас свијет сај, што је плач и тужба,
   и што је трудан вај, невјерна гди је дружба;
нека свак познава, кад мој плач просуди,
   кога су нарава у дружби зли људи,
нехарство ки слиједе тер горче од јада
   оногај повриједе, тко се злу не нада.
Ље вајмех тко дружи с несрећом злед коју,
   заман се тај тужи на дружбу на своју;
зач кога постави несрећа у свој број,
   тогај свак остави напокон и род свој.
Нит се тко боли тач нит се њим тко брине,
   гдје склада грозни плач да прије погине;
несрећна тај тужба тер с кијеме прибива,
   минута сва служба при њој се забива.
А честит живот свој тко вајмех проводи,
   дразијем се не зна број, које свуд находи.
Ну одкли је живот мој, вај дружбо притужна,
   несрећи јадовној присуђен за сужна:
ја ћу сам цвилити и уздисат и плакат,
   и тужбу слиједити и јадат и плакат;
а ви тач сви стојте, како сте и стали,
   и добра сва гојте, која сте пријали.
Слиједите весел'је, слиједите и радос,
   при нер вас дресел'је пристигне и жалос.
Тијем се чуј сваки вас несрећне нарави,
   да вас мој плачни глас не удари по глави;
зач нитко на сај свијет, тко се је породил,
   не може право ријет: ја се сам слободил
свијех ваја и тужбе и сваке жалости
   и несрећне дружбе, све уживам радости
и миран у гоју честит се зовући
   проводим чес моју у слави пловући;
све имам на сај свијет, на вољу што бих хтио,
   чавао сам становит у коло ја забио.
Мани је тој речен'је, лудо је тој рећи,
   зач свако стечен'је може се растећи,
зашто чес што даје, обичај тјери свој,
   наумила када је да опет распе тој.
Дава нам и дијели, и кад ми не мнимо,
   тадај нас расцвијели, да покој желимо.
Блазни нас и води по цвијетју свакому,
   а пак нас изводи по трну драчному,
тер наше весел'је у кратко прикрати,
   и у плачно дресел'је радос нам обрати;
радос нам обраћа у горке жалости,
   и труд нам наш плача јадовно за дости;
тер тко се мни блажен слиједит мир и покој,
   тутако поражен најде се живот свој.
Тијем дружбо љувена, с несрећом зле згоде
   и окорна врјемена сневарком приходе
сваки хип и свак час, како се види свуд,
   у тужби да свијет вас проводи сваки труд.
Тијем ако живот мој проводим у вају,
   друзијем се не зна број ки с тужбом дни трају,
ки горе од мене и цвиле и туже,
   и труде пакљене с несрећом све друже,
а навлаш господа, ки цвиле у служби
   којијем се слобода промијени на тужби,
сузице ронећи тер пријеку смрт жуде,
   врх себе носећи све муке и труде.
Ну покли тој такој чес мени присуди,
   чемеран живот мој до гроба да труди,
тер одкли не могу мијенит се на тому:
   хвалу ћу дат богу на дару свакому
да својом милости дај ме тад надијели,
   с несрећном жалости кад ме смрт раздијели.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.