О млаци придите, молим вас рад бога,
ход'те се напи'те кладенца живога!
Ако је трудан тко тер ћути непокој,
љувено и слатко ход' га се сад напој,
тер га се насити за љубав за моју,
ако хоћ живити у миру и у гоју;
зач тко га буде пит, слатко га пробави
и вазда буде сит вјекуште љубави,
вај које сладости ниткоре на свијети,
љувена младости, не може изријети,
нит би ју приписал разми сам чловјек тај,
тко је жељно уздисал слиједећи љувен вај,
љувен вај слиједећи љубави на служби,
јадовно цвилећи у плачу и у тужби,
стрелицом израњен тер здравја желећи,
да буде сахрањен, ови вир жеднећи.
Тер ком је окусил те бистре водице,
није веће просузил ни пустил сузице,
разми те сладости, ком се је опојил,
вјекуште радости вазда је проводил,
најлише у души у вишњој држави,
гдје ниткор не тужи при божјој љубави,
гдје прити ниткоре не може на свијет сај,
нер милос ки дворе да најду живац тај,
тај живац гдје извира у рајској зелени,
тер се туј разбира весел'је по све дни.
Младости љувена, тој ли ће тко ријети:
тај вода студена гди је сада на свијети,
казуј нам друм прави, да нашој младости
тај се вир објави пун рајске сладости,
да га се насити на вољу сваки нас,
нека смо честити без конца по вијек вас;
зач бисмо сви ради, да тај слас медена
душу нам наслади и срца ледена:
о млаци, дим право и нећу за вас свијет,
тако ми бит здраво, ништоре лажно ријет:
трудно је и ласно приступит к води тој,
ну рано и касно море се прити к њој.
Ну млаци љувени, бди се дан и сва ноћ,
к тој води студени тко хоће тамо доћ.
Тамо се приходи проз трн'је и драчу,
по огњу по води и с тужбом у плачу;
ходи се равнином по цвијетју и трави,
ходи се планином по густој дубрави;
ходи се и с гладом и жеђу трпећи,
и труде све с јадом врх себе пртећи.
I боси и нази још тамо ки ходе,
о млаци придрази, тај живац находе.
Близу је и далече, ну тамо тко ходи,
блаженство све стече, тко приде тој води;
блаженство не мало зач с трудом добуде,
и све зло остало по труду забуде.
Најлише, младости, остави ноћњи сан
из тмасте мрклости тер приде на бил дан,
на бил дан и зраку, да од нога потплати
потлачи ствар сваку, с које дух злопати.
При тому студенцу још ћеш наћ дјевицу,
под јелом у венцу, свјетљу нер даницу,
од које љепоту није дано на свијети
мојему животу за сада изријети
ни гиздав урес свој ни одкрит јој имена;
зач чека живот мој другога врјемена,
други час и вријеме ја чекам с милости,
да одкријем ње име и веље кријепости,
не само кријепости нер јоште славан дар
од рајске лијепости кој јој је дан озгар.
А навлаш свој поглед и анђелски свој образ,
при ком би снијег и лед прикопнио у тај час;
и к томуј љувени и слатки разговор
у гори зелени да чује тврд мрамор,
у гори туј стоје, умиљен за дости,
пукал би на двоје од веље сладости.
Тај дијева приславна при виру тер стоји
по све дни приправна, да труднијех напоји
кондијером од злата кому није процјена
на сај свијет ни плата ни ниједна замјена.
Ки кондијер, велим ја, (а бог ми свједочи)
да тамо љепше сја нер сунце с источи;
и с десна и с лијева тер тамо у гори
суначцу одсијева јак пламен ки гори.
Такођер и пехар, ки велим, по вас вијек
процијенит никадар не може жив чловјек,
у лугу у тому држећи у десној,
да служи свакому, тко тамо приде к њој.
I тијемијем тко годи пехаром буде пит,
дух му свој заходи од сласти на он свит;
на он свијет више нас, гдје сам бог краљује
и гдје се по вијек вас с блаженством радује,
у вишњој држави гди је свјетлос свјетлушта,
гдје се сам бог слави, гди је љубав горушта.
Нада све остало, ки пехар тај желе,
пију га по мало, пију га по веле.
Ље вазда пун стоји и раван једнако
и сладос туј гоји у вријеме у свако.
Тај дијева гиздава ну вјечне те сласти
никому не дава посионом области,
ну се сам присуди, туј сладос тко ће пит,
тко већма потруди, да већма буде сит;
и већма тко гори у божјој љубави,
већу слас издвори у тојзи дубрави.
I рајско питје тој учини чловјека
вјечни мир и покој уживат до вијека,
тер је сит за дости у тијелу и у души
те рајске сладости, ка се златом служи.
Још не вијем никако, што може слађе бит,
у злату нер тако ту вјечну сладос пит,
ка чини чловјека и мртва и жива,
блаженство до вијека с весел'јем да ужива.
Вај ну се скончаје у мислех живот мој,
гдје младос не хаје блаженство слиједит тој,
свој живот нер траје под крилом лијености
и ништор не хаје прити к тој лијепости,
из злата пехара напит се за дости
ки налијеп сатвара у рајске сладости.
Младости придрага, тијем реци за милос,
која те примага од свијета усилос,
тер такој за луду проводиш дни твоје,
с лијености у блуду испразно тач стоје.
Ако је тужан свијет прихинил на служби
младости твоје цвијет, да си њим на служби,
туј дружбу остави а сплеши иман'је,
к томуј се још справи погрдит гиздан'је;
погрди љепоту, покли је умријети
и у дугу животу није нам моћ живјети.
Велика ни мала јоште није, тко ће ријет:
што ми је час дала, тому сам ја контијент.
Ну ако се спознаш сам, тадај ћеш право ријет:
очито сада знам, придобих вас сај свијет;
тијем ћу бит слободан без боја и рати,
и обноћ и обноћ вријеме ћу трајати,
слиједит ћу слободу, дружит ћу гој и мир
и пит ћу туј воду, блажени гди је вир.
Из купе те злате ја ћу туј сладос пит,
а навлаш без плате, докли је будем сит.
Ну ако ми тко вели: велику ствар чују,
тијем живот мој жели да тамо путују,
а не вијем како прит сам тамо без друга,
туј сладос вјечну пит у гори срјед луга,
велик труд тер ћутим, ако се пригоди,
да се сам упутим к блаженој тој води;
тијем покли нијесам вјеш, како ми може бит,
јездећи али пјеш без добре дружбе прит
к тој сласти меденој, коју бих рад пити,
да срце и дух мој блаженства насити:
томуј се може рећ, сам се сад одправи,
ако хоћ милос стећ од божје љубави;
не ишти за дружбу провода ни страже,
ни лијепос на службу да ти тај друм каже,
стрпљенијем панцијером нер ли се оружај
и крижем и вјером тер ћеш наћ живац тај.
I кад се упутиш, сам ходе по себи,
тер ку злед оћутиш протива да је теби,
у пустој тој страни у ступај твој први
вјером се обрани и крижем одрви
и у пустој дубрави рад тогај пораза
бога од љубави завапи из гласа,
тер тај бог љувени хрло ће теби доћ,
у гори зелени да ти је на помоћ,
ки је бог бос и наг, охол и умиљен,
злосрд и велми благ, весел и расцвиљен;
његда се весели, његда се цвијелећи
зловољно дресели у мраку сједећи.
Ну ни млад, ну ни стар, жив чловјек на свијети,
од њега љепшу ствар не може видјети;
видјет је велми лијеп и кријепос туј има,
казат се да је слијеп и да је с очима,
и лијепос његова мнократ се намјери
да је грубша нер сова на свјетлос кад звјери,
тер кад се груб створи меју све остало,
звијерен'је у гори прид њим би бјежало,
и кад се погруби протива нарави,
сву кријепос изгуби од праве љубави.
Погрдив тер такој кад лијепос промијени,
тадај се урес свој за ништа не сцијени.
Љепота ну своја чијем слиједи друм прави,
живућа свакоја уресом затрави.
К томуј се говори, да је бјеља своја пут,
нер бил сниг на гори, ни галеб ни лабут.
Ну мнократ по пути видјет је лијепос тај
јак чафран прижути, и блиједа како вај,
и ништор не створи вишњи бог на свијет сај,
да мање говори, него ли младац тај;
и у вријеме у свако кад слиједи љувен пут,
говори полако, да га је једва чут;
и химбу гдје гоји меу драга два духа,
по шапат туј стоји од уха до уха
с толиком сладости, да тужбе ни јада
разликој младости не липше никада.
I није тај госпоја ни од горе ниједна вил,
ку неће ријеч своја пропасти како стрил
од сласти медене, гдје својом нарави
учини да свене румен цвит на трави.
Најлише кад хини свој слатки разговор,
омекшат учини и ацар и мрамор,
да срце камено, гдје химбу туј кладе,
сладости такмено свој га стрил пропаде.
Још му се види вас јакино жив пламен
на глави крешпан влас и злати свој прамен;
кад очи отвори, свјетље се учине
нер сунце на гори с истока кад сине.
Ни свјетља тај звијезда, ку зову Дианом,
ка се небом гизда свјетлости избраном,
у вријеме од зоре гонећи тих санак,
сунчане да дворе отвори био данак.
А грло и свој врат, под небом никадар
не море нарав дат на свијети бјељу ствар;
свој образ и лица љепша су још видјет
нер ружа и љубица ни ниједан други цвијет,
а усне медене целовом кад хини,
љепше су румене нег кораљ прифини,
које би стравиле за толи славан дар
сатире и виле и сваку живу ствар.
I обрви још црне, кад му их тко гледа,
срце му све трне и свој дух попреда;
а зуби у глави да вам је сад знати,
није дано нарави бјељу ствар саздати,
од зуба гдје бијелос види се свијех страна
од пиља како кос на торан стругана.
А прсти избрани од рука и од нога
рећ би су ковани од сребра живога.
С крили је дијете тој тер с крили од свијета
на вољу урес свој све стране облијета,
тер птица ни стрила хрл'ја бит не море,
ни планинска вила, ни вихар од горе;
летећи зач окол с горуштом љубави,
јакино кад сокол у лов се одправи,
с луком и стријелами тер наго дијете тој
тјера се с вилами по гори зеленој,
тјера се сатири прихитра своја ћуд
али пак с пастири да им да не мао труд,
код вира од воде навлаш гдје пастири
свој танчац изводе с вилами и сатири,
тер се све снебива гдје поје у танцу
а луг им одпијева љувену пјесанцу.
Гди стрилу приљуту љувен бог не скрати,
да им сладос минуту у налијеп обрати,
тер смете танчац тај и слатке те пјесни
и да им велик вај с горуштом бољезни.
Госпоје још вриједи и славне краљице,
највеће ље слиједи дијевце и дјевице;
цвили још у јаду разлику господу,
да му се придаду страђавши слободу.
Још храбен оружник, да је јачи од лава,
и пјешац и коњик њему се придава.
К томуј се ријет море, све звијери, све птице
од поља и од горе да ћуте тужице,
и толик непокој и тужбе и јаде,
кад срце и дух свој љувен стрил пропаде;
зач горе од јада, љувен стрил гдје стријели,
објестран пропада срдачце у тијели,
и рани тој лијека ни у чем бог не објави,
разми смрт чловјека кад с луком растави.
Ну птице ну звијери и остале живине,
што их љубав тај тјери, не имају кривине;
зач својом нарави, коју њим чес дава,
с врјеменом љубави свака се придава.
Ну вријеме чекају, слиједећи нарав свој,
кад се све придају љубави телесној,
и прије ће жив камен на полак пукнути,
нег ју ће тај пламен на љубав пригнути,
да се да за роба телесној љубави,
прије нер се подоба својојзи нарави.
Мен ствари све ине затој се познава,
земаљске живине кога су нарава.
Армилин најлише туј жалос искуси,
ки жељно уздише, када се изгнуси.
А чловјек вајмех сам не вијем ком нарави,
када га такне плам телесне љубави,
смами се и бијесни, да трудна свијес своја
ни јави ни у сни не прија покоја,
тер неће да слиједи ни вријеме ни рок свој,
када га повриједи љувени непокој.
Врх тужбе врх сваке још љубав настоји,
од оца и од мајке да пород раздвоји;
род с родом раздваја, да од рода најлише
од туге и ваја пријазан полипше.
У златне узице још кога постави,
разлике тужице тај с јадом борави.
Тијем да је свијем знати, љувена младости,
вези су ти злати од веље жалости,
кијем пути, кијем веже тер и краје свијета
све к себи потеже како каламита;
и кријепос још своја не може на свијети
без рати и боја тихи мир поднијети.
Тијем њега самога стиди се и боји
свака врст од бога, ку Варон поброји.
Тој ли ће тко ријети: тај бог од љубави,
вај гдје се на свијети породи и објави?
али је свој урес меу цвијетјем процаптил,
али је згар с небес на земљу долетил?
из вира водена али је лијепос тај
и кријепос љувена изврјела на свит сај?
Али је приславан и гиздав урес тај
из морсцијех дубин ван изаврил на сух крај,
нека се објави на копну тај слава
од вјечне љубави, ку море саздава?
Али се на гори, гди је веља висина,
од снијега сатвори тај лијепос једина,
врх горе снијег бијели да својом кријепости
вас сај свијет надијели такменом лијепости?
Али га на сај свијет породи ка жена,
нека се може ријет нада све блажена,
блажена утроба меју свијем народи,
која се подоба, да тај плод породи;
од кога славан глас летјет ће сва љета
у слави по вијек вас до конца од свијета;
зач му се приклада сва хвала и слава,
поколи свијет влада тај лијепос гиздава?
Сад знајте младости, да славан тај урес
све вишње кријепости послаше згар с небес,
да крми и влада све од свијета народе,
и да им милос да, да добар плод плоде,
и да се до вијека остале меу труде
неплодна чловјека свак чува и бљуде,
Неплодан дим да је, тко разум потлачи,
тер заман дни траје а вриједнос не слачи.
Дим Венус придрага да га је родила,
и боса и нага у мрчи гојила,
у мрчи зеленој и сад је његов стан,
ки је дружби љувеној од вишњех на дар дан,
љувеној тој дружби, тер јој су туј стани,
ка му је на служби, да се њим сахрани.
Ну нигдјер на свијети под небом ниједан створ
није љепши видјети нег је тај љувен двор
у мрчи зелени, гди је красна дружба тај
при води студени, ка је слатка како рај,
и бистра и чиста, ку вијеком ништоре
сва љета и годишта присушит не море.
Који стан који двор за вјечно зламен'је
обзидал није мрамор ни драго камен'је,
од мрче нер зелен, ка плоди тој цвијетје,
ко љето ни јесен ни наше прољетје
такођер ни зима, да вам је још знати,
кријепости не има туј кријепос саздати;
а мирис свој славан, ки се туј разбира,
с коријенком круга ван срдачце подира,
гди је сладос толика, којој се на свијети
не може прилика језиком изријети.
Још је туј ливада љувена и мила,
ку другдје никада није земља гојила,
нити се сад гоји, нит се ће гојити,
нит нарав настоји таку ствар плодити,
таку ствар плодити, зач сада ни по том
ништор ју добити не може љепотом.
Зач нарав никадар у пољу ни у гори
толико красну ствар на свијети не створи,
како тај ливада, ку сам бог љувени
свакога нарава, што поље тој плоди,
и све теј зелени, о млаци придрази,
живи вир водени полијева и кваси.
Ну [тко би] видил стан и та двор придворни,
остал би себе ван, како ступ мраморни,
али пак врх горе, на ком није видјети,
зелен лис да море ни цвијетје процтијети,
видећи најлише разлике младости,
гди њетко уздише јадовно за дости,
а њетко трудан вас, замакнут узами,
приблиједи свој образ полијева сузами;
а њетко расцвијељен горчије од јада
стрелицом устријељен плачан глас уклада;
а њетко синџер злат, сузице ронећи,
не море гојно стат, на грлу носећи;
а њетко туј јада од веље тужице,
гдје му су назада свезане ручице;
а њетко вас рањен травицу крвави,
а њетко затрављен с горуште љубави,
ни у миру ни у гоју, заноси себе ван
трудећи свијес своју, јак да је вина пјан,
најлише мислећи што је љубав горушта,
ку жељом желећи туј се прит допушта,
гдје трудан живот мој ни ниткор на свијети
сужанства толик број не може изријети;
најлише без броја гди је љубав ставила
разлицијех госпоја, краљица и вила,
и остале господе, ки у тој зелени
страђају слободе, трудећи по све дни,
и к томуј војници, витези избрани,
пјешци и коњици, гдје стоје свезани,
од којијех имена за сад ћу парјати,
зач не имам врјемена толик број збрајати.
I сиједи и стари још се туј находе,
ке љубав надари, да тужбу проводе.
Ну тко ће све ваје искусит и тугу
виђ мало шетаје туј дружбу по лугу,
шетаје гдје такој меу мрчом зеленом
збрајају непокој с тужицом љувеном,
тер стрилом тај тко је злаћеном устриљен,
ранице све своје одкрива расцвијељен,
тер жељно уздише, гдје му је тај стријела
у кругу најлише срдачце пробила,
а веће до вијека ни у чем на свијети
није рани тој лијека ни здравја видјети.
А њеки ронећи од јада сузице,
на грлу носећи злаћене узице,
а њетко синџир злат, кијем му је окован
и грло и бил врат тер труди јадован,
тужи т' се на тај вез и на те окови,
сва жалос и болес да му се понови.
А њетко очима у земљу ничи сам,
јаки све тко има у дружби стид и срам,
најлише тко је бил слободи господар,
а пак је изгубил за љубав толик дар,
страђаје господству, кога се избави
давши се у робство на службу љубави.
Мним да би бијесан лав од јада просузил,
за милос и љубав кад би то искусил,
колике бољезни колике незгоде
од горке љувезни такој се проводе;
и ки су порази и труди највећи,
гдје мили и дрази тјеше се цвијелећи,
зач милос примага, гдје се су туј стали,
да тјеши драг драга и да га пожали.
Тјеше се и жале и тужбу збрајају,
гдје труде не мале проводе у вају.
Плач жалос и тужба зашто се туј гоји,
љувена тај дружба у лугу гдје стоји,
сва блиједа сва жута, сва велми стамнила,
јак змија приљута да их је ранила.
Тај мрча зелена и зими и љети
вазда је љувена љувенијем видјети,
ну не вијем чес која тај јој дар присуди,
да се у њој без броја толики пук труди.
Ље судим ја тако и ћутим у себи,
да јој је дано тој од вишњијех на неби,
коју ствар искуси Мантуан Поета,
такођер и други, да је мрча тај света;
у мрчи зеленој зач небо допусти
свој дружби љувеној да је стан вјекушти,
свак тко туј прибива вај нека по вијек вас
тај мирис прижива, у ком је рајска слас,
нада све остало, гди је дружба тај драга,
да тужбе дај мало тај мирис одлага.
Ну тко ће ријет мени: реци ми бога рад,
кијем се бог љувени именом зове сад,
који се може ријет да сада и вазда
охоло вас сај свијет краљује и влада;
летећ ки обходи хрлије од птице,
по копну и води носећи стрелице,
и к томуј златан лук, ки је напет по вијек вас,
кијем вазда велик пук под своју ставља влас;
тер кога израни за толик непокој,
тамо га настани у мрчи зеленој:
дим, млаци, бог се тај, у слави ки плове,
што обтјече вас свијет сај, Купидом сад зове,
по свакој држави узмножном кријепости
гласи се и слави јак сунце свјетлости.
Жељан је за дости љувени урес свој
разлике младости од вила и од госпој,
жељан ће и бити љувену слиједит влас,
докле свијет згорити по пламу буде вас.
Ну благо тој души, благо ће и бити,
ка се ш њим садружи тер га се насити;
зач милос не брани тај младос гиздава,
да тогај сахрани, тко јој се придава;
и тко се утече к тој славној младости,
блаженство свак стече од вјечне сладости;
при славној госпоји још му ће бит плата
пришлаце ка поји пехаром од злата,
у сјенци зелени у славној дубрави,
гди је вир водени од вјечне љубави,
гдје славна тај дијева, пуна све милости,
суначцу одсијева вјекуштом свјетлости,
и у слави сва плове и у слави пловући
Грацијом њу зове сваки дух живући.
Мила је и слатка, угодна и драга,
краљица и мајка ода свијех русага;
по дјелу доброму тер име тој носи,
зач милос свакому дарива, тко ју проси.
Љувена младости, чули сте плачни вај
и с којом сладости чека вас дијева тај.
Затој вас молим свијех, слишајте наук мој,
хрлите на поспјех к тој дијеви блаженој;
хрло се сви справте, докли вам бит може,
а лијенос оставте и остале раскоше,
зач вам ће дијева тај све труде и жалос
и с тужбом плачни вај сврнути у радос.
Ну тамо ниткоре к тој славној дубрави
сам прити не море без горке љубави;
нит тамо тко ходи, нер кога трудећи
Купидо проводи, по друму ходећи.
Тијем младци гиздави, затој се сваки вас
с Купидом одправи, туј најти рајску слас,
тер ћете по том рећ: могосмо на свијети
с Купидом милос стећ, ку није моћ изријети.
