Пјесанца куфу
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца куфу


* * *


О куфе прибијели, љувени друже мој,
   жељно ти процвијели а не вим што би тој,
да појеш у пјесни крај воде студене
   с толиком љувезни, травица да вене;
напокон и цвијетје све блиједи од јада,
   гдје слатко тве пијетје на он свијет пропада.
Ријека се још мути и велми тугује,
   туј пјесан гдје ћути и твој глас гдје чује;
камен се подира још вајмех земље ван,
   гдје твој глас разбира и твоју туј пјесан.
Још стоје себе ван и звијери и птице,
   како ступ мраморан од веље тужице,
љувени куфе мој, појући гдје јадаш
   к тужици тер такој бољезан прикладаш;
и мене примага твој вајмех плачни глас,
   птичице придрага, да стинем како мраз
и венем и блиједим, велми се болећи,
   гдје тебе туј видим крај ријеке стојећи;
крај ријеке туј стоје тер се вас снебивам
   гдје жељне те твоје пјесанце разбирам,
а не вијем, зашто тач с толиком љувезни
   укладаш грозни плач појући у пјесни.
Вај ну је ма мисал, птичице прибијела,
   да ти је рок пришал дијелит се од тијела,
да те стрил од смрти свих труда и тужбе
   напокон испрти и свјетовне службе;
зач плату ми другу од свијета не имамо,
   нер жалос и тугу, ку свак час примамо
и труда за дости, трудећи тер тако
   слиједе нас жалости у вријеме у свако.
Ако је тој такој, бога ћу молити,
   дај мало живот мој да буде продљити,
да с тобом једнага живот се мој здружи,
   птичице придрага, ки жељно сад тужи;
и тужи и цвијели и трепти и преда,
   мој куфе прибијели, гдје пријеку смрт гледа,
бијеснећи ка греде и плахо ка плаши,
   што живот мој преде, да ми тој попражи.
Тијем божја доброта ако би хотјела,
   дај мало живота да би нам продљила,
плачну ћеш чути ствар и веле тужан глас,
   ки прије никадар нијеси чуо до данас,
ако се поврати на свјетлос живот мој
   тер ми се труд скрати и тужни непокој.
Тијем боже приславан, о вјечна милости,
   покли је стрил справан од смртне кријепости,
да куфа и мене у земљу обрати
   и пјесни медене да нам све прикрати:
ти твојом љубави плачна ме утјеши
   тер плахос устави од смрти ка пријеши,
да се куф прибијели са мноме садружи,
   са мноме да цвијели, са мноме да тужи;
да са мном побраја појући у пјесни
   труд, ки је пун ваја и тужне бољезни.
Мој боже, а по том, кад се труд заглави,
   ако ме ћ животом раставит, растави.
Све труде и муке зач кад ми смрт скрати,
   мој ћу дух у руке у твоје придати,
нека туј борави, нека се настани
   у вишњој држави, гдје стоје избрани,
туј гдје ти краљујеш и владаш створ сваки,
   ако ми дарујеш за љубав дар таки.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.