О куфе прибијели, љувени друже мој,
жељно ти процвијели а не вим што би тој,
да појеш у пјесни крај воде студене
с толиком љувезни, травица да вене;
напокон и цвијетје све блиједи од јада,
гдје слатко тве пијетје на он свијет пропада.
Ријека се још мути и велми тугује,
туј пјесан гдје ћути и твој глас гдје чује;
камен се подира још вајмех земље ван,
гдје твој глас разбира и твоју туј пјесан.
Још стоје себе ван и звијери и птице,
како ступ мраморан од веље тужице,
љувени куфе мој, појући гдје јадаш
к тужици тер такој бољезан прикладаш;
и мене примага твој вајмех плачни глас,
птичице придрага, да стинем како мраз
и венем и блиједим, велми се болећи,
гдје тебе туј видим крај ријеке стојећи;
крај ријеке туј стоје тер се вас снебивам
гдје жељне те твоје пјесанце разбирам,
а не вијем, зашто тач с толиком љувезни
укладаш грозни плач појући у пјесни.
Вај ну је ма мисал, птичице прибијела,
да ти је рок пришал дијелит се од тијела,
да те стрил од смрти свих труда и тужбе
напокон испрти и свјетовне службе;
зач плату ми другу од свијета не имамо,
нер жалос и тугу, ку свак час примамо
и труда за дости, трудећи тер тако
слиједе нас жалости у вријеме у свако.
Ако је тој такој, бога ћу молити,
дај мало живот мој да буде продљити,
да с тобом једнага живот се мој здружи,
птичице придрага, ки жељно сад тужи;
и тужи и цвијели и трепти и преда,
мој куфе прибијели, гдје пријеку смрт гледа,
бијеснећи ка греде и плахо ка плаши,
што живот мој преде, да ми тој попражи.
Тијем божја доброта ако би хотјела,
дај мало живота да би нам продљила,
плачну ћеш чути ствар и веле тужан глас,
ки прије никадар нијеси чуо до данас,
ако се поврати на свјетлос живот мој
тер ми се труд скрати и тужни непокој.
Тијем боже приславан, о вјечна милости,
покли је стрил справан од смртне кријепости,
да куфа и мене у земљу обрати
и пјесни медене да нам све прикрати:
ти твојом љубави плачна ме утјеши
тер плахос устави од смрти ка пријеши,
да се куф прибијели са мноме садружи,
са мноме да цвијели, са мноме да тужи;
да са мном побраја појући у пјесни
труд, ки је пун ваја и тужне бољезни.
Мој боже, а по том, кад се труд заглави,
ако ме ћ животом раставит, растави.
Све труде и муке зач кад ми смрт скрати,
мој ћу дух у руке у твоје придати,
нека туј борави, нека се настани
у вишњој држави, гдје стоје избрани,
туј гдје ти краљујеш и владаш створ сваки,
ако ми дарујеш за љубав дар таки.
