Тко може на свијети од цвилне кошуте
грозни плач изријети и јаде приљуте,
кошуту дим која спријазнит не море
тихога покоја ни од поља ни од горе,
тихи мир и покој тер се ш њом растави,
гди плачна живот свој скончава у дубрави;
такођер и у лугу сузице ронећи,
плач, жалос и тугу при себи гојећи,
радости минуте кад јој чес прикрати
и у тужбе приљуте весел'је обрати.
Тер је труд, мој боже, кошута гди плаха
уставит не може јаднога уздаха;
ни уздаха ни плач свој, нер горче од јада
по гори зеленој плачан глас уклада,
уклада и тужицу пријеку смрт видећи,
налијепну стрјелицу при срцу носећи,
кад ловац од лова прије сунца подрани
тер хитро из крова стрилом ју израни.
Коли је јадан чут и тужан за дости
тај чемер толи љут и плачне жалости,
планина и луг тај гди вехни тугује,
толико плачан вај у себи гди чује!
Још тај труд с тугами и плачна бољезан
становит жив ками подира земље ван;
а мрамор прибијели, при тужби тој стоје,
цијепа се и дијели од јада на двоје.
Свака звијер и птица, гди јоште тој ћути,
и бистра водица смете се и смути;
а славиц на јели у пустој тој гори
сам себи смрт жели, да га прије умори,
да жалос не чује гди такој цвилећи
кошута тугује с духом се дијелећи.
А камо плачан глас дубравом гди лети,
путника сваки влас на глави да трепти!
а тужбе најлише, дубравом гди такој
с вапајем уздише по гори зеленој!
Тужбен је још пораз притужна нарава,
гди јој свој тужан глас понавља дубрава;
гори и дубрави зашто је дана влас,
да туђер одјави с вапајем сваки глас.
Ако је глас весел, понавља весел'је;
то ли је глас дресел, понавља дресел'је.
Тер гусар тер војник сам себе добива,
и пјешац и коњик гдје тај глас призива.
Напокон травица за толик непокој
по земљи на ница преврати листак свој,
тер вене тер блиједи тер вајмех рањену
стрјелица тај вриједи кошуту трапену;
трапену вајмех тач, гди лугом пастире
призива на свој плач и горске сатире,
с вилињом младости од густијех дубрава
гди ју трудну за дости пријека смрт скончава.
Вичући тер вели и од труда и од јада:
другу ствар не жели мој живот за сада,
планинску нер дружбу, из гласа ку зовем
на мој плач и тужбу, у сузах гди пловем.
Ако гдје која вил у језеру студену
опира образ бил за дику љувену,
просапши златан влас низ бил врат до паса:
слиши мој плачан глас тужнога пораза,
жељно те молим ја, полита сузами,
за сунце које сја и мјесец [с] звијездами.
Ако ја љубави могу стећ који дил,
језера остави, не опирај образ бил,
и не плет' у косу и у вјенчац прамен твој,
низ бил врат ки просу у води студеној,
нер хрло уприши тер твојом љубави
плачну ме утјеши у овој дубрави.
Тер најприје драга вил, за љубав ку т' носим,
подри мој јадан стрил, при срцу ки носим;
пак бил'је вај свако, жељно те ја мољу,
пријешећи тутако разбирај на вољу,
ну не дај ружицу, калопер ни босил,
ни хрому љубицу ни румен трендофил,
оксјенчем и рутом нер само бога рад
и љутијем скробутом рану ми пови' сад;
и на ови плачан труд мимо сва јаох ина
горкога не забуд' смијешати пелина,
с горкости те траве, те траве с горкости,
једа ме оздраве од ове жалости.
У рајско загорје уведи пак мене,
под јел'је и борје на вире водене.
Кад бистре водице дух се мој насити,
дај мало душице да могу појмити;
зач ком бих душицу при води појмила,
горку бих тужицу с бољезни забила,
и љуту јаох стријелу, толико жагорну,
ку носим у тијелу при срцу јадовну.
Ну одкли се не море наћ бил'је ни трава,
ни од поља ни од горе такогај нарава,
у пустој дубрави гди трудан дух дијелим,
да ме сад оздрави, да веће не цвијелим:
прије рока умријети зач вајмех прије вољу,
нер овуј трпјети с јадови невољу.
Живући тијем боже, који си на неби,
ако се ка може стећ милос при теби,
пошљи сад пријеку смрт, да својом нарави
свасма ме буде стрт и у прах ме постави,
да тај шип приљути, ки ми смрт задава,
ме срце не ћути, ко се сад скончава;
толике на свијети да веће не буду
јадове трпјети у муках и труду,
гди цвилим грозећи, гледаје смртни хип,
при срцу носећи стрилицом љути шип.
Ље вајмех, труд већи под небом ниткоре
језиком изрећи на свијети не море,
разми туј тужицу с којом се смр' справи,
да трудну душицу од тијела растави;
звирету најлише, вај кому у гори
туђер дух полипше, кад га смрт умори,
тер вијеком никада умрла звијерца тај
веће се не нада ускријесит на свијет сај.
Зач звијере кад умре, умре дух и тијело,
и у црну земљу гре, гдје му је и дјело.
Затој се болим ја, зач веће на свијети
суначца, које сја, не мислим видјети;
ни сунца ни бил дан, ни вишње радости,
када ме вични сан обујми тамности.
Плач, жалос и туге тијем вајмех понављам,
дубраве и луге зач сада остављам,
и рајска пландишта и вира водена,
од много годишта гди сам ја гојена;
а камо планине од јел'ја и борја,
и пољске равнине и блага загорја,
и ливаде славне плоднога нарава,
ке су вазда справне разлицијех дат трава,
и позна и рана гди се зелен плоди,
кошутам тер храна вазда се находи!
Још вајмех плач приљут грозно ме расцвијели,
од стада од кошут зач ме чес раздијели,
тер мене грозни вај сада ће скончати,
а моја дружба тај жива ће остати,
ка ће након мене, кад ме смрт умори,
студенце водене уживат по гори
и зелен разлику веселе за дости
за милос и дику с великом радости,
и жубер и пијетје од разлицијех птица
и разлико цвијетје ко плоди травица.
Врх свега врх тога под сунцем које сја
прољетја славнога највеће жалим ја,
прољетје зач је тој, љувено и мило,
с мирисом живот мој планином гојило.
Вај, гди би бијесан лав прихињен за дости
поникал за љубав с мирисне сладости,
с толиком љубави тер бијесни сваки дух,
гди прши у дубрави тихога вјетра ћух,
на јели високој али пак на бору,
гди ћуши листак свој, најлише у зору
кад свијетла даница с колом се одправи,
гусарска стражица, био данак да објави;
тер шушан тај слатки гди гором проходи,
живући дух сваки себе ван заходи;
и славиц тај птица криоцем се поклопи,
јутрња росица из ведра гди кропи,
под криоцем тер тако гди туј слас разбира,
љувено и слатко рајски глас растира;
пјесанце тер поје с меденом сладости,
врх јеле туј стоје од веље радости,
гди сам ја познала планински сваки блуд,
а сад сам остала, слиједећи сваки труд!
Тер кад ја на свијети још мишљах, вај мени,
у дуго живјети у рајској зелени:
тад ми смрт заприје пут, стлачит ме хотећи,
ови стрил толи љут при срцу носећи,
гди плачна жеднећи смртни труд разбирам,
водице желећи а од жеђе умирам.
Тијем тврди мраморе, мраморе студени,
јаох једа бит море, пусти вир водени,
молим те небога, једа бит може тој,
насити рад бога чемеран живот мој
те воде студене у овојзи дубрави,
прије нер ли смрт мене животом растави.
Зач ком бих ја сита воде се напила,
моја би честита пријека смрт сад била.
Дубраве и лузи, и горе зелене,
сад виђте у тузи гди живот мој вене;
тер сада по гори с вапајем дајте глас,
како ме умори од смрти пријеке влас:
ловац ме расцвијели у гори зеленој,
гди вајмех простријели срдачце и дух мој,
рањена тер сад мрем од труда не мала,
и у црну земљу грем, ка ме је саздала,
а остављам свијету свијет, како је вазда бил,
ки смртно могу ријет да ме је ознобил,
како се види тој, гди стрила жестока
потлачи живој мој и тило прије рока,
невидом тер мене у красној дубрави
срјед горе зелене невидом растави,
у красној дубрави, гди ми ће немило
вукови и лави раздрпит све тило.
Тој ме ће пригрдо, ком буду издахнут,
звијерен'је злосрдо на кусе размакнут;
још ми ће све птице, крваве нарави,
раскљуват све лице и очи у глави.
Злосрда зач је ћуд звијерен'ја од горе:
кад живу смртни труд задат се не море,
мртвога на вољу јак пчеле и осе,
и дрпе и кољу и у зубијех разносе;
и птице остале мртву му зададу
тужице не мале, када се на њ накладу.
Сад чини прави суд све живо створен'је,
је ли тој велик труд врх главе трпјен'је?
Јесу ли жалости и пакљени непокој,
мртачке да кости звијерење дрпи тој?
О земљо, и ти сад разбирај у себи,
је ли тој велик јад, молим се ја теби,
је ли тој тужица, али труд највећи,
ки жива душица не може изрећи!
планинска придрага пландишта оставит,
и с тилом једнага трудан дух раставит,
и остале раскоше од славнијех дубрава,
које свак ријет може, да их нарав саздава,
земаљски да је рај кошутам у гори,
зеленца гди је тај, ку сам бог сатвори.
Рекла си кошуто, коли је на свијети
чемерно и љуто, јадан стрил поднијети,
и умријети срјед горе, гди вајмех по вас вијек
најти се не море смртнојзи рани лијек;
најлише жеднећи од труда гди чезне,
живи вир желећи од воде студене,
а не има гди пити у гори зеленој,
трудан дух појмити при води студеној.
I ја тај чиним суд, кошуто рањена,
да је тој велик труд и мука пакљена.
Плачне су још тужбе, праведно могу ријет,
самому без дружбе у пустој гори мријет.
Расцвилна кошуто, ну немој вајмех сад
толико приљуто складати плачан јад,
устави горки плач, устави тужице,
тер немој грозно тач пролијеват сузице.
Ако твој дух дијелиш, гди т' се смрт приближе,
што јадаш, што цвијелиш, што т' се тач уздише?
Покли си умрла и видиш смртни час,
што с' толик прострла с вапаје[м] тужан глас,
тер труде сви лузи и пусте дубраве,
гди живот твој сузи у сузе крваве?
I све је сметено, до звијери, до птице,
гди толи безредно пролијеваш сузице!
А твој је заман плач и грозно цвиљен'је,
покли т' је пришло тач животом дијељен'је.
Ну ако ти разбираш, рањена том стрилом,
да такој умираш и с духом и тилом,
кошуто дружице, жељно те молим ја,
те твоје тужице на страну парја' тја:
једном ћеш умријети, једном ћеш к земљи поћ,
једном ћеш на свијети свјетовна дјела оћ;
Једном ћеш прикратит туј твоју бољезан,
и у прах се обратит, из кога с' пришла ван.
I у праху туј стоје, нека т' је још знати,
бољезни те твоје туђер ћеш парјати;
зашто звијер од горе, по том се сврне у прах,
веће ју не море обујмит ниједан страх.
Заман си рекла тој и заман свједочиш,
ка переш образ свој сузами ке точиш;
да по том премине с живота звијере тој,
с њим туђер погине у вјетру и дух свој,
тер не зна страшни суд, по пламу ки ће доћ,
и што је плачни труд, вјекушта гди је ноћ,
и вјечне помраке, гди нигдар на свијети
свјетлости ни зраке није моћ видјети;
и грјешне гди душе његују плачни глас,
гди цвиле и туже без конца по вијек вас;
гди плачна та дружба горчије од јада
с кржитом од зуба труд к труду приклада;
тер тко туј прибива у мрклој тамности,
вјекуште прижива с бољезни жалости,
гди вајмех никада, по вас вијек до вијека,
не може ниједна ствар одкупит грјешника;
зач хоће правда тој и с правдом вишњи суд,
да грјешник за гријех свој вјекушти пати труд.
А у теби разума не видим ја тога,
ни свијести ни ума, ни суда правога,
да бираш и кусиш, што је жалос и туга,
и танко да судиш вај што је смрт друга;
од божје одлуке зач дано није теби,
да тај труд и муке разбираш у себи;
и не знаш што је слава, гди је гори над нами
небеска држава над свијеми звијездами,
високо тамо тја гди с божјом милости
суначце друго сја с вјекуштом свјетлости,
ко сунце никада не има истока,
ни стрма запада, врјемена ни рока;
у вријеме у свако нер тамо гди стоји,
туј свјетлос једнако његује и гоји;
гди је данак вјекушти без ноћнога мрака,
и пламен горушти и свијетла тај зрака.
Још не вијем тко море умрлијех на свијети
полаче и дворе од вишњијех изријети,
од вишње дубраве гди је сваке за дости
весел'ја и славе и обилне радости;
гди је славно краљевство и гди се разбира
вјекуште блаженство и гди се не умира.
Блаженство тер тко тој трудећи добива,
вјечни мир и покој по труду прижива.
А то је приправио вишњи бог чловјеку,
кога је сатворио на своју прилику,
кад сај свијет остави, да се туј настани,
с весел'јем у слави гдје стоје избрани,
гди није чут јесени ни зиме никада,
с разлике зелени да листак сам спада;
прољетја ни љета још се туј не знају,
врјемена од свијета ка овди владају;
и туј се не ћути слана, лед, снијег и мраз,
ни сјевер приљути ки често зноби нас.
Сунчана помрака још није туј никада
ни с маглом облака ни дажда ни града,
ни јутрње росе, ка зором кропи нас,
ку пчеле разносе бирајућ медну слас.
Пун мјесец на неби гди ниједном области
мрклине у себи не пати ни тмасти;
гди страшно не громи, гди вијеком по све дни
плах вихар не ломи планинске зелени;
гди чути није тријеска, ни с тријеском пламена,
нит се ламп свјетлиска ни муња огњена,
ни звијезде с кудами ке мнократ видимо
летећи над нами, тер им се чудимо.
Краљевство славно тој тер сада и вазда
тихи мир, вјечни гој, његује и влада;
блажене тер душе, ке се туј населе,
ни цвиле ни туже, нер ли се веселе
у тај двор приблажен, тер се туј саздава
по вас вијек и амен сва хвала и слава
вишњему у вишњијех, који је узмножан,
створитељ врху свијех који је разложан.
А ти се не надај уживат туј радос,
гди је вјечна слава тај с весел'јем и радос.
Ну одкли се не надаш вишњему весел'ју,
што цвијелиш и јадаш у грозном дресел'ју,
од труда жеднећи гди твој дух умира
бистрога желећи кладенца и вира?
I одкли те ђавља влас не море повући
под земљу у пропас, гди је пламен горући,
чему су сузице безредно пролити,
гди не мож душице од јада појмити?
То ли ћеш мени рећ, кошуто рањена,
не могу здравја стећ нит ћу бит схрањена
ни у тијелу ни у души, по вас вијек до вијека,
тијем живот мој тужи ране рад без лијека,
тужицу врх туге тер сада понављам
дубраве и луге зач сада остављам,
и остале раскоше, ке ћу сад парјати,
зач [се] тој не може без труда збрајати:
кошуто немој тач, немој тач кошуто
понављат грозни плач цвилећи приљуто;
забуди жалости, забуди дресел'је,
забуди радости и од свијета весел'је,
забуди и дух твој, ки дијелиш од тијела,
покли је тој такој твоја чес хотјела,
покли ће пријека смрт за ниједно зло дјело
једнага у прах стрт и твој дух и тијело.
Вијем, одкли с' ти пала од мајке утробе,
да нијеси познала ни гријеха ни злобе,
за ку се пристоји пакљеној области,
да твој дух посвоји у вјечној пропасти;
зач се си гојила по твојој нарави,
како си хотјела у густој дубрави;
пасла си травицу у гори и у пољу,
и бистру водицу пила си на вољу;
тер ти је храница у гори зелени
дробахна травица и вири водени.
Нијес' прела ни ткала, такођер ни шила,
и нијеси познала, што је бисер и свила;
ни сребра ни злата, ни камења драга,
ни чиста скрлата, ни осталога блага;
ни танке копрене, ни вела прибијела
од веље процјене за одјећу од тијела.
Имала нијес' бриге диком се гојити,
ни злате вериге на грлу носити;
ни расплијет ни везе, ки су сад настали,
најлише подвезе златијеми чомбали.
I меу зла остала ти нијеси рамена
сва нага казала и прси оплажена,
како их вајмех сад свуд кажу по свијети,
коју ствар како гад није мило видјети.
К томуј се још тужу, властите гди косе
и стригу и стружу, а туђе проносе,
диадемом покровне, да их младос похвали,
пламену достојне, да им главе попали.
У стара врјемена ну прјеђе није била
тај туга пакљена, ка је сад исплила.
А не вијем, од куд тој на сај свијет исплива,
у мислех живот мој тер се вас снебива.
Ну не вијем други суд, нер да нас по злоби
хитрога ђавла ћуд тијем дјелом озноби.
Још нијесам нигда мнио, слободно могу рећ,
вај да ће риганио толику драгос стећ,
ки је био за ништа, кошуто љувена,
минутијех годишта, у прједња времена;
а од мало јур годиш, за дику за већу,
на обруч га у околиш у кркла умећу,
да им су све стране, кад се ка обрати,
ступајем простране на вољу ступати;
и округле њих скуте над глежњијех носећи,
запиру све скуте около ходећи.
Ну окорно и ако је, што вам ћу сад ријети
у пјесни у моје, немојте зазријети;
не имајте зле воље, зач се злед не твори,
када се за боље што кому говори,
а саме чинте суд, тер виђте с разлогом
тај с гријехом ђавља ћуд смрди ли пред богом.
Процијенте мало сад тај начин од скута,
је ли смрад, је ли гад и рана приљута,
и пакао на свијети, о душе небоге,
врх глежан видјети до листа све ноге,
нека се зајази вас понор пакљени
тимијеми порази у ове наше дни.
Још нијеси познала, кушуто, по вијек вас
чешља ни зрцала, гладећи женски влас,
ни воде од ружице с мирисном помасти,
што тиска душице у вјечне пропасти.
Твоје су још биле ложнице и стани,
које су покриле скробутом брштани,
и остала зеленца, кошуто гиздава,
гди је рајска тај сјенца у дупљах скровена,
с наредбом од горе гди си прибивала,
полаче и дворе а нијеси зидала
каменом тесанијем од бијела мрамора,
наравом нер самијем, ки дава тај гора.
Тер гдје си ти стала кошуто у гори
нијеси се бојала, да ти тко обори
полаче и дворе, ни града зидана,
како их сад оре по свијети свијех страна
с напором оружнијем, с десницом крвавом,
злосрдјем притужнијем, с лакознијем наравом.
Тер куд се проходи, по странах од свита,
земља се находи свуд крви полита.
Тијем суди, је ли плач, је ли бич од гнијева,
чловјечја да се тач свуди крв пролијева;
крстјанска најлише, ка се сад пролијева,
да жељно уздише прид богом на он свијет [сиц!].
Посуди још право, кошуто рањена,
тако ти бит здраво и да си схрањена,
робове и сужне је ли гријех ознобити,
и плачне и тужне у оковијех водити,
најлише крстјане, плијенећи ке сада
изводе прогнане јак овце у стада;
тер с трудом плачно је побрајат те ствари,
гди пуни свуд стоје робова пазари,
и тмасте тамнице, ке сунце не обтијече
гди пасје хранице једва им дотијече!
А узрок је томуј вас ненавид и несклад,
крстјанцијех глава влас, које се кољу сад;
кољу се меу собом, како се може знат,
и с химбом и с злобом слиједећи бој и рат.
Тер што се крстјани нескладом владају,
за то их свијех погани пода се складају!
Ну је ли праведно, ако је зла глава,
да ш њоме заједно погине крв права?
Тер ми је болно сад, говору ја теби,
толико трудан јад размишљат у себи,
кошуто придрага, зач не вијем познати,
праведан једнага што с кривцем злопати.
А је ли прави суд, хоће ли тој бози,
праведан толик труд да с кривцем подноси?
А тај смо видјели очито трудан јад,
угарско гди цвијели госпоцтво вајмех сад,
ко главе крстјанске за несклад издаше
и у руке поганске свасма га подаше;
и многе остале државе од крстјан,
које су упале у нокти од поган.
А тај зла посташе, право се може ријет,
за гријехе за наше, кијех је пун вас сај свијет.
Кошуто љувена, тијем гди се зло твори,
сирова и зелена једнако све гори,
тер чемер тај приљут и тај јад крвави
пробавља и ћути и кривац и прави.
За сад ћу прикратит ови јад приљути,
зач се ћу повратит на мој труд минути,
кошуту да здружим у труде све своје,
нека ш њом потужим у пјесни у моје;
зашто се пристоји, да чловјек, божји створ,
у труду тко стоји дати му разговор,
и кога расцвијели несрећа худа тач,
на пола да дијели ш њим тужбу и свој плач.
Како се подоба, затој ћу слиједити
кошуту до гроба и ш њом плач дијелити,
у плачне пјесанце, с великом љубави,
покли није уфанце, рањена да оздрави.
Кошуто рањена, а здравја што жудиш,
да си ти схрањена, да веће не трудиш,
и да се населиш, гди је твоја дубрава,
и да се веселиш честита и здрава;
и да туј прибиваш весела за дости,
и опета да уживаш минуте радости.
Истину вијем велиш рањена кошуто,
дуг живот да желиш и добро минуто,
твојојзи нарави зашто је дано тој,
у красној дубрави проводит живот свој;
и у миру и у гоју како би ти ктјела,
слиједити чес своју и горка тва дјела.
Ну мисал остави, а пак ћеш право ријет,
како се пробави слас коју дава свијет;
зач сваком радости чијем нас свијет дарује,
с хитром нас сладости том вара и трује,
трује нас и вара хитрости покровном,
коље нас и хара сладости отровном;
и када ми мнимо да нас чијем покријепи,
тадај вид губимо, зач нас тијем заслијепи;
и радос још сваку, ку од свијета примамо,
јак вјетар у шаку за луду стискамо,
и од дара свјетовнијех уфан'је тко има,
тај заман шупаљ мијех у несвијес надима.
Још мало разбери, кошуто, што ћу ријет,
који су чемери, ке дијели таман свијет.
Ако сте у гори, ако сте у лугу,
свуд стоје злотвори, јак змије у кругу;
дим ловци од лова, ки се туј скитају
звијерен'је из лова тер хитро стријељају,
да мнократ ништоре ни од ловац ни од паса
схранит вас не море смртнога пораза.
I ка се слободи од паса и од ловац,
мнократ се пригоди, да увезне у тонотац;
и у плетер од очац и у тонот увезне,
у крову тај ловац ки хитро протегне;
и ка се прије нада сахранит свој живот,
најпрјеђе упада невидом у тонот.
I када жедните, тер вас је жеља пит,
слободне не смијете к језеру бистру прит,
к језеру од воде зач често пастири
и виле приходе и горсци сатири,
вилиња тер вам ћуд, али пак сатирска,
задава не мао труд и стража пастирска,
с луком и стрилами, којијем би јадовно
пробили жив ками и срце мраморно.
Планинске дубраве која ли походи,
вукове и лаве још тамо находи,
ки тамо на вољу планином гди зађу
све држе и кољу нејаче што нађу.
Још ако ливадом која вас проходи,
с трудом се и јадом здружена находи,
зач трепти, зач преда у страху жагорну,
сужанство гди гледа али смрт јадовну.
Рудином то ли гре али пак по бријегу,
и тамо страхом мре и мисли о бијегу.
Зашто вас свак тјери, и слиједи и мори,
јакино све звијери кијех је плод у гори.
Тер вам је свака слас дубравска и лужна
сваки хип и свак час јадовна и тужна,
и мјесто још свако, ко мните уживат,
љувено и слатко у гоју почиват,
тад вам чес приврати на ница весел'је
и радос обрати у горко дресел'је,
тер нигдир на свијети весела с радости
не мореш занијети кошуто тве кости;
да мореш право рећ, приплачна ма друго,
овдје ћу здравје стећ и живјет у дуго.
А сама видиш тој, кад нијеси ти мњела
у гори живот твој разлучит од тијела,
рањена том стрилом с којом ћеш земљи поћ
и с духом и с тилом загрлит вјечну ноћ,
раницом без лијека а сад те у гори
невидом смрт пријека безредно умори,
зашто је ктјела тој твоја чес прихуда,
прије рока живот твој да скратиш од труда.
А остале тужице не могу за сада,
кошуто дружице, побрајат од јада;
зач веће што поју у плачне ме пјесни
незгоду ту твоју и твоје бољезни,
већма се ужижем у јаду горкому,
жељније уздишем на растању мому,
грозније цвилећи у пјесни у моје,
с тобоме дијелећи јадове те твоје.
Ну меу све остало, кошуто небога,
промисли сад мало, молим те рад бога,
ако ти цвилиш тач тер жалос разбираш,
складаје грозни плач, гдје од страха умираш,
гди твоје остављаш дубраве и луге
тер тако понављаш јадове и туге,
и гдје т' ће тијело лећ, кад будеш умријети,
да сунца нећеш већ ни бил дан видјети:
што ћу ја вајмех рећ јадован задости,
кад будем мртав лећ у мрклој мрклости?
гди ствари није ине, кад будем туј лећи,
нер грде живине и мирис смрдећи;
и у земљи пут моја кад буде остати,
ш њом се ће свакоја свјетовна растати;
и оћућен'је свако од телесне пути,
ни горко ни слатко, нећу га туј чути.
Ну чезнем у труду, мислећи за сву моћ,
умријети кад буду, гди ми ће душа доћ?
Али ће поћ к рају у вишње радости,
али ће поћ к вају у нижње жалости?
Ако ће к вишњем поћ од двора славнога,
ја не вијем с чијем ће доћ пред бога правога;
зач мудри говоре, да ништо на свијет сај
душицу не море одвести у двор тај,
нер милост од бога, ка је справна за дости
сахранит свакога тко иште милости;
оногај најлише, тко сузе ронећи
јадовно уздише за гријех се болећи.
То ли ју вишњи суд осуди тамо поћ,
приплачни гди је труд и вјечна гди је ноћ,
у тмасте мрклости, гди вијеком ниткоре
сунчане свитлости видјети не море:
вај што ћу рећ тадај, реци ми рад бога,
ако ме тужба тај достигне небога.
Тијем зајдем себе ван у вељој тужици,
мислећи гди ће стан бит мојој душици,
тер и обноћ и обноћ кошуто од страха
пихан'ја није ми моћ уставит ни уздаха.
Мисал је још друга, која ме скончава,
и тугу врх туга трудну ми задава,
слишаје врху нас, у облачној држави,
толико страшан глас, трубећи ки прави:
движте се земље ван, мртачке ви кости,
судњи је пришал дан с великом кријепости,
тер мртви и живи скупте се на један стог,
и прави и криви, зач вас ће судит бог.
Све судње тужице за сад ћу парјати,
кошуто дружице, само бих рад знати,
који је тој разлог, да душе свијех људи
двије воте вишњи бог оправда и суди?
Зач ком се растави душица од тијела,
суди ју суд прави, како је живјела.
Што вајмех душа тај, кад живот свој скрати,
у тијело на свијет сај опет се поврати,
и опет се присуди али прит к радости
али пак да труди у вјечној жалости?
опет се поврати тај душа у тијело,
и тач ју бог плати, како је ње дјело.
Вај ну се говори, да је узрок само тај:
вишњи бог, ки створи небеса и свијет сај,
кад буде вас сај свијет пред правдом праведном
до конца погорјет огњенијем пламеном,
нека се све душе, кошуто придрага,
опета садруже с телеси једнага,
да душе и тијела на пуно све са свијем
како су њих дјела плаћене буду тијем.
Ка добром заслужи, да буде схрањена,
у тијелу и у души по вас вијек блажена;
која ли зла буде, злобнијем ће тијем дјелом
трпјети све труде и с душом и тијелом
у мрклој мрклости, беза дна гди је мраз,
гди није чут радости, него ли плачан глас.
Кошуто тијем да знаш, чула си разлог тај,
зашто бог суди дваш чловјечи нараштај.
Кошуто дружице, љувена и мила,
сад суди душице разлучне од тијела;
ну када буде прит по пламу да суди,
с тијелом ће тад судит сваку врст од људи.
Вај тко није израњен од гријеха злом стрилом,
да буде сахрањен и с духом и с тилом,
у тијелу и души да у вишњој држави
краљевство садружи, гди се сам бог слави;
а душа у тијели по вас вијек да плаче,
коју гријех раздијели од вишње полаче;
у вјечној тамности вјечно зло да пати,
гди нигдар жалости не може да скрати.
Ако је мој уздах и ови мој плачни јад
у пјесан судњи страх споменуо често сад,
томуј се не чуди, појући што уздишем,
ни лудо не суди да не знам што пишем,
кошуто придрага, зашто ме с бољезни
страх велик примага, да појем у пјесни
приплачну овуј ствар, ку ниткор на свијети
не може никадар језиком изријети,
ни моја слаба моћ ни кратак живот мој
не може врха доћ тој тужби великој.
Зач да се од горе, кошуто љувена,
у један лист створе сва листја зелена,
и кад би вишња влас за чудо створила
у црну вајмех маст сву ријеку од Нила
и остала језера и вире водене,
и од птица сва пера у пене гвоздене,
да пишем сва љета: не бих ја приписал
до конца од свијета, што ћути ма мисал,
који ће бити труд и жалос и болес,
кад приде страшни суд на земљу згар с небес!
Сад вајмех кошуто мени је у пјесни
складати приљуто све твоје бољезни,
за што свијет што дава и земља што плоди,
све се тој скончава и у земљу походи;
а теби и мени нарав је саздала,
потрајат кратке дни и живјет до мала.
Зач мудри говоре, а права биљ је тој,
да ниткор не море продљити живот свој;
врјемена зач свака, разуман још прави,
слаба су и кратка живућој нарави,
и наша годишта, врјемена и љета,
сва нам су за ништа с таштином од свијета.
I очито виђу сам, да нам се тој твори,
од лана како прам у кратко ки згори.
К томуј знам, к томуј вијем, и могу рећ сада,
да како сјенца свијем вријеме се украда,
краде се и бјежи, а сами не знамо
час у ки смр' пријеши, да јој се придамо.
Свјетовном љубави још се сви воримо
и у гњилој сви плави пучину бродимо,
а свијет нас тач вара јакино мрачна ноћ
невјешта мрнара, ки не умије к порту доћ;
а тежко тој души, а тежко души тој,
којој смрт притужи, кад скрати живот свој,
која је упала у ђављу приварку,
мушица јак мала у мрјежу пританку,
ку преде сам паук, преде и простира,
свијем да је за наук, на свијету тко умира.
А благо тој души ка у несвијес не тоне,
нер ли све обслужи праведне законе.
Кошуто, а ти сад у пустој дубрави
твој трудни с плачем јад и тужбу остави,
и жељан твој уздах, с кијем цвилиш прид смрти,
која ће скоро у прах тве тијело растрти.
Вај веће не цвијели толико јадовно,
нер с тијелом дух дијели покојно и гојно;
зашто је заман све, што цвијелиш и јадаш,
и тужбе тако тве приплачно укладаш,
покли т' је пришал час, да те смрт умори,
и да те пусти глас остане у гори;
зач веће није т' лијека ни у бил'ју ни у трави,
покли те смрт пријека животом растави.
