Пјесанца грјешнику

Пјесанца грјешнику
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца грјешнику


* * *


Грјешниче не грачи, јакино црни вран,
   нер ли твој гријех плачи и обноћ и обноћ,
цвилећи тер свак час смртни стрил разбирај,
   и сузом ти се вас од гријеха опирај,
и твој гријех поврзи и веће не гријеши,
   а пријеку смрт стрзи, ка хрли и пријеши,
и свој лук приправи с тетивом и стријелом,
   да твој дух растави и с духом и тијелом.
Тер што ћеш вајмех рећ за зледи ке твориш,
   кад будеш у прах лећ и кад се раствориш?
Вај мени, што би дал грјешниче ти тадај,
   да би се повраћал опета на свијет сај!
Не би ли вас сај свијет и благо све подао,
   да будеш оживит опета за час мао?
да будеш кајати тве зледи минуте,
   и жељно плакати у сузе приљуте!
Вајмех ми ну није моћ уфан'је имат тој,
   кад буде вјечна ноћ обујмит живот твој.
А за тој, а за тој, грјешниче мисли ти,
   да не мож живот твој по себи продљити;
не уфај се у вијеке у вријеме, ко ће доћ,
   од смрти од пријеке утећи да ћеш моћ.
I вријеме што плаши, опет се не враћа,
   како плам нер пражи и у плам се обраћа;
све наше одлуке и мисли све крати,
   и у труде и муке сву радос обрати.
Тијем ниткор на сај свијет не може бит згодно
   прем свасма становит у вријеме пригодно,
нер кому објави вишњи бог од згара,
   по својој љубави који свијес отвара,
и каже прави пут од гоја и мира,
   у криоце и свој скут праведне да збира.
А ки се уфају велик рок да приђу,
   ти заман пенђају на леду и зиђу;
и тко се већ нада у живот охоли,
   тај с кола прије пада стрмоглав низ доли;
зач ниткор није забио крјепак циљ у роту,
   и себи рок продљио и свому животу.
Тијем нитко, молим вас, не одмичи дан по дан,
   грачући сваки час, јакино црни вран;
и тко је израњен, најбрже ишти лијек,
   да будеш сахрањен у души по вас вијек.
А немој вајмех ријет по ни што на свијети:
   јоште ми није умријет, јоште ћу живјети.
Ни тогај не изусти, зач туга није већа,
   нер кад се запусти раница смрдећа.
Овој се свакому грјешнику зговара,
   вај тко се у тому разлогу сам вара;
и тко суд тај чује и неће наука,
   тај постав свој снује начином паука:
заман ће сновати свак постав тај нови,
   и коњске ковати по леду поткови!



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.