Вијем, да је јелен плах и бијесно се плаши,
од лава ну га страх у гори утажи;
тер лава кад чује да гором проходи,
у крову тугује чијем га се слободи.
С врјеменом ну лава ловећи по гори
изгуби дубрава, зач га смр[т] умори;
зашто је смрт јача нер крипос од лава,
ка рану од мача без лијека задава.
Охол је још соко и плахо се вија,
летећи високо птичице кад збија;
тај сокол пелегрин како тријес затрепти,
када се из висин за птицом залети,
и ако је толи плах и охоле нарави,
ље и њега смрт у прах с врјеменом постави;
тер се заман вија и узда у крила,
зач је смрт хрлија нер птица и стрила.
Орао се још виси на облак узгори,
ну га смрт понизи с врјеменом и умори;
тер што му помага висине иштући,
покли смрт примага сваки дух живући;
што ли му круница помага на глави
и да се свијех птица назива краљ прави,
покли не разбира пријека смр[т] и тужна
краља ни пастира, слободна и сужна,
вај, разми ње пријеша и нагле приваре
једнага све мијеша и младе и старе,
богата и убога, разумна и луда
и стриља свакога и цвили од свуда.
Још паун гиздави меју створ остали
перјем се сам слави и гизда и хвали;
ну с томем љепотом кратка је охолас,
зач га смрт животом раставља у мао час;
зашто смрт не прости по вас вијек никада
ниједнојзи лијепости, што годи бог сазда.
Затој све су заман лијепости и дике
и нитко није уфан живоват у вијеке;
зач смрти протива, како се знат може,
ниједна ствар жива одољет не може;
ни копја ни мачи, ни оружје све голо,
зач све жње и тлачи свијех страна около,
све собом заноси јак ријека сила ње
и себе све коси јак сијено кад се жње.
Чловјече а затој камо се ћ' увријети,
покли [је] нарав твој да будеш умријети?
Источни вај царе, сва славо поганска,
западњи чесаре, о круно крстјанска,
о краљи од Франце, банови и дуке,
гди вам су уфанце и ваше одлуке?
Да ли ви мислите у вијеке живјети
тер народ цвилите, да стоји у сјети?
Пјешце и коњике што у војску сабрасте,
од смрти од пријеке да ли страх не имасте?
тер мачи и сабље наге се подиру
и ваше корабље свијет плијене и одиру!
I све су пољане и друми свијех страна
у крви опране од тужнијех крстјана!
I сила поганска умножи своју влас
а крв се крстјанска пролијева сваки час!
I копно и море тужи се за сву моћ,
зач ниткор не море слободно друмом проћ!
А није милости, ни мира ни гоја,
нер веље жалости и тужбе без броја,
и уздаха с тугами од стара до млада,
и сваке сузами полијева од јада
мајке и сестрице, зач својијех страђају,
и многе удовице у црну дни трају.
А за, тој свијех мољу, рецте ми бога рад,
што се сте у пољу с оружјем стали сад?
чему је туј липос и дика гиздава,
чему ли тва кријепос и јакос од лава?
Чему је иман'је, чему је славан глас,
чему ли владан'је, покли смрт тлачи вас?
Чему је без броја градова оборит
и силом од боја толику крв пролит?
Чему је добити државе толике
и у харач сложити народе разлике?
Чему је госпоцтво, чему су чесарства,
и ставит у робство без броја сужанства?
Чему су гробови са златом пенгани,
покли сте робови, о краљи и бани,
од смрти притужне, у мало која вас
јак робе и сужне под своју ставља влас?
Чему је вас исток и запад владати
а свому кратки рок животу имати?
Чему је све благо од свијета уживат
и камен'је драго на крилу разбират,
покли смрт све тлачи, прид којом све плаче
и у земљи једначи с господом копаче?
А тој су познали господа Римљане,
ки су свијет владали по све четр стране;
а голе њих кости у прах се створише,
ке својом крипости вас свијет сај добише;
имена од којијех у забит остају,
и писма на гробијех једва се познају.
А плаче крв на вас прид богом и цвили,
коју сте до данас по земљи пролили;
прид бога сузице још се су скупиле,
безгрешне душице које су пролиле,
вајмех оружником зашто ви дасте в[л]ас,
пјешцем и коњиком, нека им вазму час.
Да би се не стекло и да вам није прирок,
што се је вам рекло за плачни вас узрок,
и што вам говоре, којијех ви цвијелите,
полаче и дворе којијем ви плијените,
и такој у плијену јакино све луди
чините несцјену и од бога и од људи!
Вај да ли божји суд и правду сплесасте,
праведнијех одасвуд гди такој прогнасте?
Ах је ли тој право, хоће ли тој правда,
оружје крваво крстјане да влада?
Вај што пук цвијелите тер судом неправијем
државе дијелите оружјем крвавијем?
Мисли ли који вас, под земљу када поћ,
који ће пусти глас за собом скоро оћ?
ки ћете одговор прид богом тамо дат,
када вас вишњи двор на правду буде зват?
што ћете туј рећи, кад вас суд порази,
камо ли утећи и голи и нази?
Тај сила и тај влас гди се ће станити
и оружна охолас чијем се ће бранити?
Једа се уздате у силе толике,
ар крви владате државе разлике?
Вијем кога тој вара, сцијеним га да је луд,
зач вишњи од згара инако чини суд,
тер тко мни имати свјетовно весел'је,
смрт му га обрати у плачно дресел'је!
Зашто свак напокон све благо остави,
покли смрт под закон чловјека постави;
тер што је вас свијет стећ и од свијета све благо,
покли ће тијело лећ и голо и наго?
три лакти у дљину гди му су за дости,
да му туј почину сви гњати и кости!
О краљи, а за тој љувено молим вас,
приклони свак стијег свој и оружну охолас,
смирте се меу вами рад божје љубави;
грозни плач [с] сузами нека се устави,
да народ не јада, који сте цвијелили,
који сте до сада оружјем дијелили.
Нека се радују, нека се веселе,
који сад тугују и мира ки желе;
нека се цвилен'је забуде с порази,
кад ваше смирен'је свијету се порази.
