О вишњи мој Боже, о вјечна радости,
процијенит тко може толике жалости
и толик непокој, који сам проводил,
ки не би живот мој у сто лит побројил,
што је тужна долина, ку пројдох ја сада,
гди није ствар ина, нер тужбе и јада,
гди није чут весел'је ни видјет радости,
нер плачно дресел'је и смртне жалости,
ни благ мир ни тих гој ни моћ [-] пријати,
нер трудни непокој с размирјем у рати,
долина тај тужна учини тер мене
и плачна и сузна, да живот мој вене,
и пуна сва праха и трна и драче
и жељна уздаха, гди се грозно плаче,
припуна сва јада мијешана с наљепи,
ки душу пропада и срце коријепи,
чичак је још дробан, ки се туј сам сије,
ки је веће јадован, нер чемер од змије,
гоји се јоште врат, при ком је хитра слас,
ка не да гојно стат човјеку ни мао час,
свако је туј бил'је чемерне од траве
и корјен и жил'је јадовне коштраве,
ка бусе размеће у мноштву од жила
и срце заплеће и вади ван тила.
Веља ти је, мој Боже, тој видјет тужица,
гди расти' не може румена ружица,
ни други ниједан цвијет мирисна нарава,
по ништо на сај свијет ки зелен саздава;
да цвијетак најманши зелени на трави
непокој утажи човјечјој нарави,
ономуј најлише, тко је грозно расцвиљен,
тер жељно уздише с весел'јем раздиљен,
јадовно тер толи гди је полит сузами,
цијепа се наполи од јада жив ками.
Погину још мнози, невидом ки зајду,
долини у тојзи све тужбе гди најду,
зач сјенце зелене није туј видјети
ни воде студене, ни зими ни љети,
трудећи тер такој прије путник погине
у сјенци зеленој, нере туј почине,
без бистре водице гди тамо, мој Боже,
појмити душице од труда не може,
а навлаш суначце кад љети припече,
гди тужно срдачце цијепа се у пече,
желећи ливаду, ку с десна и с лијева
под дубјем у хладу прољетје одијева
разликом зелени, да појми трудан дух
при води студени, гди прши вјетра ћух.
Ох да то могах стећ, кад вас бјех поражен,
свасма бих могал рећ, честит сам и блажен,
ну се мним сад блажен, зач с божјом милости
видим се растављен с том трудном жалости.
