О дјевице приблажена,
милостиво ја те молим,
услишај ме поражена,
ки се вајмех велми болим;
ер ово се хитро и муче5
саламандра, вајмех мени,
у срдачце ме привуче,
да погаси плам љувени,
ки си пламен, о дјевице,
од љубави ти ложила,10
на ком се је сва фенице
по милости поновила.
Тер се живот мој прикрати,
ер пламенак тај љувени
саламандра јур обрати15
у мраморак у студени.
Тер су туге и порази,
о дјевице и госпоје,
гдје тај пламен пријешно гаси
саламандра на њем стоје;20
у тужици и поразу
тер се срце моје гоји,
све у леду и у мразу
гди студено такој стоји.
А ја цвилим и тугују,25
зач пламенка веће није,
и топлине јур не чују,
ме срдачце да разгрије.
Затој милос ти не брани,
саламандру нер умори,30
у' пламену ка се бани,
а не може да изгори.
Зач ти дијево јеси сама,
која мореш уморити
саламандру посред плама,35
нека буде сва згорити.
Кад сва згори тер се спражи,
да ледено срце моје
укроти се и утажи,
у пламену твому стоје.40
По све часе без пристанка
да се пражи и да [гори]
до смртнога [мога] данка,
докле ми се [груд раствори]
- - - - дивице45
- - без покоја
- јадове и тужице,
које трпи душа моја.
Ер ако се не умори
саламандра тај студена,50
моја душа заман двори,
с тобом бити сахрањена;
зач ће мој дух погинути,
ер срдачце све ће моје
како мрамор остинути,55
без пламенка твога стоје;
и моја ће сва душица
увијек стати тугујући,
ако твоја топлиница
не стопли ју и не сврући.60
