Славно ти богацтво добива и прима,
присвето божанство тко види очима;
ну је велми чудна ствар тој благо мислити,
тко може толик дар од бога примити.
Одјевен зач чловик у одјећи од тијела
не може по вас вијек видјети тај дјела;
ну мало по мало смирен дух по себи
у отајно зрцало тој види на неби,
зач свјетлос тај сине, која га обхити,
небеске висине да може пробити,
и свијетла тај зрака од божје милости
води га из мрака к небеској свитлости.
Сједећи даке сам пустињак врх горе
небески може крам видјети и дворе,
зач с духом уздише тер с духом себе сам
врх себе уздвиже к небескијем висинам.
А ја бјех у тај број, ки жељах видјети
блаженство славно тој очима на свијети;
ну моја слаба моћ и од тијела непокој
не да ми тамо доћ блаженство видјет тој,
из тмасте помраке да би ми изити
и вишње облаке нада мном пробити.
Ну с трудом и с муком, у сузе цвилећи,
и с божјом одлуком, с духом се дијелећи,
сам зајдох у пустош по густој дубрави,
звијерен'ја гди је множ разлике нарави,
и гди тај дубрава, о вишњи мој боже,
сву зелен саздава, што земља дат може,
језеро и блато и ријека гди је жива
и свако крилато, што перје одијева.
Трудећи ја такој почех ум справљати,
како ћу тих покој по труду пријати,
једа ки вјетра ћух, у ком је блаженство,
занесе мени дух у вишње краљевство.
Туј њеки глас рече, ки згромје како тријес:
заходиш далече пустињом у несвијес,
врх себе стан' мало, на исток се обрати,
чин твоје ступало да тај труд прикрати,
ако хоћ у гоју у тијелу на свијети
к висинам свијес твоју и твој дух занијети.
Мој боже на свијет сај мож ли дат већу слас,
него ли чути тај из висин слатки глас,
ки ме тач опоји, тер остах себе ван,
јакино тко стоји у несвијес вина пјан;
алити тај тежак, ки труди по вас дан,
с вечера први мрак када га стигне сан.
Прије нер се разабрах ван себи стојећи,
живи плам угледах у облини горећи;
и тај плам горући туј бјеше видјети,
гдје топли и врући сваку ствар на свијети,
свјетлушта усилос тер у њем ка сјаше,
сунчана сва свитлос при њој се тамљаше;
и у пламу у тому чух њетко гди прави:
по мени свакому каже се друм прави,
оному најлише, на земљи ки труди,
сам себе највише да уздвигне гдје жуди.
У пламу ја сам тај тко с тобом говори,
с небеси вас свијет сај по ријечи ки створи;
ја сам ријеч једина божанства славнога
од оца и сина и духа светога;
бог отац и бог син, бог и дух присвети,
у тројству вас једин не други ни трети,
нег једна сама ствар, ку чловјек на свијети
не може никадар измислит и ријети,
и није сад тај чловјек, и није бил, ни ће бит,
да може мени вијек и љета побројит;
годишта и љета не може побројит,
зашто ја прије свијета одлучих свијет створит;
почетак тер сам тај ки сам вазда био,
с небеси вас свијет сај који сам створио,
и ја сам сврха тај, која ће до слова
по пламу вас свијет сај поновит из нова.
I ја сам тај зрака и свитлос интачна,
при ком свјетлос свака остаје облачна.
Беза дна ја сам пуч од веље милости,
и ја сам тврди кључ источне тврдости,
кључ свијетла истока, ки не има никада
врјемена ни рока, ни стрма запада;
кључ ки рај отвора свијем, ки су праведни,
и злобе затвора у тмасти по све дни.
Дар сваки ја дијелим, и блазним и карам,
радујем и цвијелим, његујем и умарам;
краљујем врху свијех и право свијех плаћам,
праведнијем плач у смијех и у радос обраћам.
Врх себе још стани тер бирај чудеса,
гдје мјерим на длани сва свијетом небеса;
ја вртим небеси, како се види тој,
и свијеми телеси, којијем се не зна број,
а сам сам становит веће, нер све горе,
и мене вас сај свит здржати не море.
Све сијем и садим, раздвајам и дружим,
коријепим и вадим, полијевам и лужим;
и поља с горами темељно настаних,
и море с водами слатцијеми раставих,
и без моје воље не може никадар
ни гора ни поље плодити ниједну ствар.
Ја чиним све воде да исходе ван мора,
да поља проходе и врхе од гора,
и од свијета све воде одкли се рађају,
туј опет походе и туј се враћају.
Ја море раздражим, валови да мијеша;
и опет га утажим, да тихо утиша.
Сваки створ створени и све што је створено,
мноме и по мени влада се наредно.
Ја учиних да обтече пучина вас свијет сај
и у вријеме да осече и плима морски крај;
и ја сам узрок тај, ки нијесам узрок дао,
од копна да сух крај покрије морски вао,
и сваку врст рибну учиних да плива,
приварку и прудну, да у вријеме почива;
и од згар пролијевам даждене водице
и перјем одијевам летуште све птице,
и чиних звијер свака, ку створих на свијети,
да кожа од длака буде ју одјети.
Све живо што ходи и што ће ходити,
све моја влас плоди и вијек ће плодити;
и меу створ остали још створих за дику
разложан свијет мали на моју прилику,
с почетка до сада, до конца и по том
свијем створом да влада и својијем животом.
Дах му још славан дар међу све на свијети,
да свој дух никадар не може умријети.
Још справи свијес твоју и твој дух разложан,
тер бирај влас моју, коли сам разложан:
ја ведрим и облачим на вољу с небеса,
и одијевам и свлачим дух од свијех телеса;
ја громим и тријескам и даждим врху свијех,
и муњом свјетлискам у ведру и облацијех;
давам снијег и слану и крупе од града,
и небеску ману згар чиним да пада.
Ја чиним мраз и лед на сунцу копњети,
и страшан мој поглед чини свијет трептјети;
ја вјетру влас дају, да вјетри по све дни
онакој пухају, како се мени мни.
Божанство ну моје ако хоћ гледати
у себи како је, тој не мож имати;
за доста ну т' је тој да будеш на свијети
и битје и хип мој по пламу видјети.
Видио ме с' у тијелу рад твоје љубави
и у свакому дјелу разлике нарави;
видиш ме у вину, видиш ме у круху,
у оцу и сину и светому духу;
видиш ме у мору и у слаткој води,
и у сваком створу, што лази и ходи;
видиш ме на земљи, врх себе туј стоје,
гди се мном темељи створен'је све моје;
видиш ме врх небес, гди је мој двор приблажен,
пристол'је гди ми јес по вас вијек и амен;
видиш ме у сунцу, кијем колом вртим ја,
и у јасну мјесецу проћ ноћи који сја,
и у звијездах осталијех, на небу ке сјају,
велицијех и малијех, ке свјетлос саздају.
I у пакли моју моћ ти видиш и усилос,
праведнијем тмасту ноћ гди сврнух у свитлос;
и у дубју и трави ти ме мож видјети,
и у свакој нарави створеној на свијети,
и у сваком камену што моја влас створи,
и у живом пламену, у вијеке ки гори,
који плам да гасе све воде од свијета
и дажди сви квасе до конца сва љета,
и с водом све море и вири свијех ријека:
загасит не море тај пламен до вијека.
I ја сам ками тај на троје одилао,
на ком сам вас свијет сај основао и зидао,
врх кога ја стоје све чујем, све видим,
створен'је све моје гди владам и крилим.
С почетка од свијета, одкле сам свијет створио,
с временом од љета тере сам разбројио;
дах љето и прољетје и зиму и јесен,
дах траву и цвијетје и осталу сву зелен;
дах свему ја сјеме, а житу најлише,
да храна у вријеме чловјеку не липше;
дах траве и сијена и зими и љети,
питома живина да може живјети.
Летуште још птице, ке ни жњу ни млате,
по мени хранице находе без плате;
и звијери остале и дивје живине,
велике и мале, од поља и равнине,
свака врст по на се, разлучна од друзијех,
храни се и пасе по горах и лузијех;
алити по пољу ке ходе и пјеше,
храна им на вољу од мене не липше.
Виђ нарав од мравља, да види свијес твоја,
тко им храну приправља, нер сама свијес моја.
Од пчела гледај ред, гдје њеком нарави
поспјешно беру мед по цвијетју и трави,
тер толи наредно берући медну слас
складају заједно на дому сваки час.
Виђ нарав паука, гди може сам плести
без мога наука и сноват и прести,
толиком танчином гдје мрјежу оснива
тер хитријем начином храницу добива.
Виђ птице ке лете, којим се не зна број,
тко гњезда њим плете, него ли наук мој?
Међу све дубје и лијес ловору тко влас да,
из неба да га тријес не такне никада?
Тко ли вид отвори орловој нарави,
к висинам да гори летећ се одправи,
нада све летуште да свјетлос разбира
у сунце горуште да очи упира,
а сунце влас не има, пут сунца гди лети,
да му вид вазима, очима гди трепти!
Тко урес пауну да од перја и лијепос?
тко овци да вуну, тко лаву да крипос,
да у лову добива и стиже што тјери,
и да се назива господар свијех звијери?
Тко његује змаја с пламеном и плоди
и птицу из јаја тко на двор изводи?
Нарави тко да влас, да осјем обрани
од птица житни клас, чијем се чловјек храни?
Тко је дал нарави, да чини у вријеме
сваки лист на трави сврнути у сјеме?
Тко чини још камен да гвоздје притеже
и птица на пламен горушти да леже,
дуг живот и старос на пламу да скрати,
а старос у младос по пламу да обрати?
Живину тко створи, тко ли ју дат може,
на пламу да гори а згорит не може,
нер сама влас моја толико узмножна,
ка створи свакоја створен'ја разложна.
Тко на свијет да лозје и најприје насади,
да житкос и гроздје чловјека наслади?
Виђ жито тко сије, кога је нарава,
дочијем се разгније, да плода не дава,
и гњилад што скрати, у кратко и у дуго
опет се обрати у битје у друго;
влас моја праведна зашто је ктјела тој,
да нарав наредна сахрани разлог свој.
Тко је мноштво од гора с бријегови и поља
изнесал ван мора и отоке од шкоља,
да свако живуће може дух појмити
и сунце да вруће буде све топлити?
Не измишљен разум мој, који је сам саздао
наредно тој такој, није ли сва основао?
Врх свега разбирај и мисли у себи,
причудни орган тај тко створи у теби,
из кога чудан глас проз уста исходи,
и од главе, мисли, влас како се још плоди!
Тко т' уши у глави за толи славан дар
објестран пристави, да чују сваку ствар?
Тко т' кљане састави, у тијелу сваку кос,
и очи у глави и обрви и твој нос?
Тко т' уста отвори, тко т' креће језиком,
да т' складно говори с наредбом толиком?
Тко је зубе у хвалу у поред изредио,
и кожом осталу твоју пут опелио?
Тко ли грст усади у грлу, да чује,
што је слатко да слади а горко да пљује?
Вас пикат и плућу тко у твој круг настани,
и у жилах крв врућу, да твој дух сахрани?
I у теби срце тој тко стави и сазда,
до смрти да дух твој краљује и влада?
Утробу тко ти да и у круг ју твој стави,
да се туј све склада тој, што се пробави?
Видиш ли очима коли је славан дар,
тко бистар вид има разлучит сваку ствар?
Очима од тијела зач копно и море
и од црна до бијела разлучит све море.
Други је вид славан, ки је велми прослављен,
од тијела свога ван када је растављен;
зач кад се раздружи с телесном нарави
а с духом садружи и сасма растави,
сам може сву видјет сву радос и славу,
кад зајде на он свијет у вишњу државу,
у пламу рекши тој ријеч се тај утажи,
а плахо дух се мој бијеснећи усплаши,
то више желећи видјет те потаје,
јак орао летећи у сунце гледаје;
и они огњен плам, ки гледах гдје гори,
по себи туј се сам у мао час раствори.
Тко милос туј стече под сунцем које сја,
тој боже да изрече што у пламу видјех ја?
Зач би прије осекло све море и ријеке,
нер се тој изрекло весел'је у вијеке.
Не може ни дух мој, који је тој видил,
једнога броја број изрећи стоти дил.
Забивен тијем стоју и не вијем што ћу ријет,
јак један свијес своју кад пошље на он свијет,
наредбе анђелске видећи од кора,
и славе небеске од блаженијех двора,
по на се врст свака наредно гдје сташе,
гласом без пристанка тер оца хваљаше.
Мимо све чудно сам дух се мој чуђаше,
у првом пламу плам гдје други гораше,
плам вјечне љубави, од онијех најлише,
ке отац постави кон себе највише,
при својој милости нека га туј дворе,
у огњеној свитлости ка згорит не море;
на троје, на троје тер такој сви кори
разлучни сви стоје, гдје су вишњи двори:
серафски кор присвет највише ки сташе,
прави број до девет остављен казаше,
у ком је велика и велми разложна
блажена прилика од тројства узмножна;
серафски тај начин у први ред сташе,
а под њим керубин с троном се виђаше,
и у срједњој свјетлости, под првом ка сјаше,
госпоцтво с кријепости и с владаоци сташе;
трети ред на дно свијех, под средњих ки сташе,
замјерих и видјех владан'је гди сташе
и свети арканђели, приблажени дуси,
напокон анђели, који су нам друзи.
Свети ученици пак бјеху избрани,
а пак мученици у крви опрани,
у блаженој слави тај дружба љувена
с вијеначци на глави од цвијетја румена;
и младјенце мале туј видјех крваве,
из гласа гдје хвале Јесуса и славе.
Ја не вијем гдје мој дух не смете рајска слас,
пјесанцу кад ту чух и ови слатки глас:
блажен час Јесусе, у ки се родисмо,
и кад крв и сузе за тебе пролисмо.
Дијевци и дјевице након њих пак стаху,
од бијеле ружице ки вијенце ношаху;
пак бјеху пророци блажени и свети
и остали сви оци из мрака изети;
а осталијех светијех не може на свијети
ни трудан живот мој ни ниткор изријети.
Врх свијех се виђаше, небески гди отац
на врху сјеђаше господин и створац,
бог пламен горући и жива жерава,
кому се појући даваше сва слава;
бог зрака и свитлос и ками кантунас,
бог живот и кријепос, с којим је вјечна слас;
бог тихи јагањац и бог лав пријаки,
узмножни владалац ки створи створ сваки;
бог који над нами саздаје чудеса
и уздржи руками сва свијетом небеса,
а од згара над нами, пристол'је гдје му јес,
сам стоји ногами врх земље и небес,
и врх нас од згара прави бог и отац тај
праведнијем отвора с блаженством вјечни рај;
сваки дух блажени тер кад приде гори,
у свој плам огњени тај час се сатвори.
Ох тко тој разбира, чудо ти види сам,
гди тај плам прождира у себи други плам!
Тко ли ће изрећи те чудне потаје,
гдје сам плам горући у пламу остаје,
нер сам дух приблажен по духу светому,
који је ужежен у пламу правому.
Још отац присвети, врху свијех гди сташе,
под нами свијет трети ногами плесаше,
разлучни гдје стаху у пакљеној јами
од онијех, ки сјаху у пламу над нами,
и она ријеч из плама блажена без вијека
створи се туј сама у тило чловјека,
и у тијелу чловјек тај по вољи очини
понови вас свијет сај новијеми начини,
да је све стечено с врјеменом од рока,
што је прије речено од старијех пророка.
I ком се приказа у тојзи свјетлости,
кликоше из гласа небеске кријепости:
свет присвет и блажен који јур приходи,
да народ поражен сужанства слободи;
блажен ки исходи у име од бога,
по крви и води сахранит свакога;
осана у вишњијех, славу му сви дајте,
и доли у нижњијех њему се клањајте;
блажен и прослављен, блаженство ки сазда,
свет, свет и похваљен у вијеке и сада;
сва хвала и слава, благослов блажени,
теби се придава у вијеке по све дни.
I отац рече пак: ови син мој прави,
њему се клања' свак, хвали га и слави.
То је ријеч блажена и ш њом је кријепос тај
у тијелу створена, краљеват вас свијет сај.
Кад отац тој рече, да сина прославе,
вишњи бог, поклече од рајске државе
из гласа славећи тај дружба једина
и оца хвалећи једнага и сина,
и духа светога, да је свет и блажен,
и једнога бога без конца и амен.
Не само вишњи двор такој га прослави,
нер јоште сваки створ земаљске нарави;
и душе остале ке у пламу гораху
све славе и хвале туј њему даваху,
тер с вељом кријепости блажене те душе,
у вишњој свјетлости блаженство ке друже,
викаху: оче наш, приславан у слави,
свакоја ки владаш по огњеној љубави,
згор доли погледај тер славном твом власти
чловјеку ти не дај у понор упасти,
љубави велике ни брани ни крати,
стрампутне грјешнике на прави друм врати.
Пасијех се том славом, ка ме тач наслади,
овчица јак травом по равној ливади,
ку траву прижива, прико дне што бере,
кад гојно почива с вечера до зоре.
Успрегнух ну по том, видјев те потаје,
јак нагло животом кад се тко растаје,
и стрептјех још тако јак само сједећи
дјетеце нејако страшну сјен видећи;
зач тијело земаљско, гди ми се дух врати,
с весел'јем тутако радос ми прикрати,
и мени свјетлос тај, с ком се ктјех растати,
чини ми вас свијет сај у мраку остати,
тер ми је био данак и сунце све мрачно,
јакино ноћни мрак, кад је све облачно,
и ништо на сај свијет, ни слатко ни благо,
радо ми није видјет, ни мило ни драго
при тојзи свјетлости, при тојзи љубави,
ка с божјом милости туј ми се објави.
