Срачимски и римски бој искусит тко је рад,
Лукан је писал тој, Лукана ишти сад,
тере ће туј чути, што је крипос од лава,
што је бој приљути, али рат крвава.
Тко ли влас од боја жељан је сад знати,
с кога се сва Троја гори дном обрати,
под којом за дости и с десна и с лијева
храбрене младости у крви поплива,
Омера погледај тер ће знат, како је
у крви расап тај учињен од Троје;
а узрок би Елена, нека [се] по све дни
травица зелена по Троји зелени,
спомене вјекуште нека се могу ријет
од Троје припусте, доколи тече свијет.
Тко ли се сам справи, да вене и блиједи,
стијег тужне љубави пођ тјерај и слиједи;
Овид'ја пођ легај од љувена дјела,
да т' рече, како тај пери се зла стријела.
Тој ли ће тко сај свијет мјерити с небеси,
Еуклиде тој ће ријет, ки се тијем уреси;
Еуклида тијем легај, тер ти ће разлог дат,
како се мјера тај по танку може знат.
К томуј се може рећ, да Аркимед врх тога
речене може стећ милости од бога.
Тој ли ће[ш] сазнати разлоге све саде,
како је зидати полаче и граде,
Витрувја тихо чти, тер ћеш наћ по танку,
како ћеш зидати по мјери ствар сваку.
Тко ли ће чудеса разбират над нами,
како се небеса владају с звијездами,
Птоломео ријет ће тој и мнози остали,
који су разум свој на разум тај дали.
Тко ли ће пенгати по вељој танчини,
и мрамор дјелати, прилике да чини,
пођ ишти Апела, право ти ја вељу,
али Пракситела, тер испун сву жељу;
зашто се може ријет, да мимо њих дјела
љепша се на сај свијет још нијесу видјела.
То ли ћеш што коват, пођ ишти Вулкана
тер ти ће пословат тај дјела приславна.
Ако ли тко жели лабиринт зидати,
томуј се сад вели: трјеби је искати
хитрога Дедала, кому је избрана
танчина не мала и вриднос згар дана.
Тко ли је рад чути јадовне бољезни,
али плач приљути појући у пјесни,
прид пакал пођ сада, гди Орфео цвили тач;
појући тер склада под лиру грозни плач
од пакла прид врати, гди је веља тужица,
да му се поврати љувена дружица.
Тој ли си жељан чут прилику к томуј, вај
немој ступа смакнут, на морски приди крај,
тер ухо постави да чујеш бољезни,
Арион гиздави ке поје у пјесни
у лиру звонећи, гдје њека риба тај
пучину бродећи плави га на сух крај.
Такмену тужицу тко ли ће чут другу,
пођ нађи грлицу гди цвили у лугу
врх сухе границе, гди с јадом и с тугом
приљуте сузице пролијева за другом,
жестоко тер сузи и жељна свеђ мира,
љувено гди у тузи скончан'је разбира.
Тко ли ће по танку пјесанце складати,
пођ ишти Петрарку, тер ће тој казати,
највеће гди слави појући и хвали
ловорак гиздави над вас дуб остали.
Тко ли ће још знати, што је пакао што ли рај,
пођ Данта приврати, да видиш разлог тај.
Тко ли је приправан да буде на свијети
у разум приславан своју свијес занијети,
по тиху најлише, спаметно најлише,
приврати све књиге Саламун што пише,
тер ћеш наћ разум тај, ки мнози говоре,
да ништо на свијет сај стигнут га не море.
Тко ли је дан на то у земљи копати
то сребро и злато, за ко свијет злопати,
Плутона пођ питај, ки у пакли прибива,
потајна руда тај како се одкрива.
К томуј ће Плутон рећ, ки ти ће мештар бит,
како се може стећ иман'је и добит;
добитак зашто тај у пакли прибива
и опета на свијет сај на расап исплива.
Тијем Плуто пакљени, за твоју туј круну
уфано рец' мени, живијем те ја куну,
зашто тај плачан вај ван мркле пропасти
објавља[ш] на свијет сај том твојом области,
све сребро и злато тер на двор исходи,
пакљено све блато што сије и плоди;
из пакла исходи тер се за њ крваве
сви од свијета народи и за њ се крваве;
тер нигдир живот мој не море најти сад
тихи мир и покој, прибиват с кијем бих рад.
О Плуто, вај Плуто, безредно тер такој
чемерно и љуто уздише живот мој,
на те се болећи тер пихам и јадам
сузице ронећи и тужбу укладам,
молећи сваки час вишњега на неби,
лакому твоју влас да страти туј теби,
једа бог нареди, тер се час пригоди,
да твоје те зледи вас се свијет слободи,
од злате те руде да за лијек сјемена
остати не буде ни мање имена.
Јоште се снебива моја свијес и смета,
гди с тобом прибива лакомос проклета,
у круни туј стоје, која је покрила
иман'је све твоје и благо скупила;
зач је њој придано, да својом области
чува га уфано у тмастој мрклости.
А сада руда тај златнога пораза
исходи на свијет сај од часа до часа,
ка дијели мач крвав; још мнози говоре,
ш њом милос и љубав да скрасит не море,
родјаке нер дијели и мила и драга,
и сироте цвили, тужнога рад бога.
I љубав једина, може се још рећи,
од оца до сина меће се за плећи;
и к томуј матери, (што је трудно изријети)
синови и кћери желе смрт видјети;
и од брата до брата сву љубав и милос
од сребра и злата раставља усилос.
I јоште кијем влада јадовна руда тај,
вијеком се не нада уживат вјечни рај,
ај тужни Плутоне, зач хоће вишњи тој,
тај чловјек да тоне смрдећи у као твој;
да тоне у твој као, у труде без мира,
гди сумпор и пакао с пламеном извира,
гди тужан живот мој ни ниткор на свијети
од душа толик број не може изријети.
Тер се дух мој чуди, себе ван стојећи,
гди Карон туј труди, тој мноштво бродећи,
а прије би погинуо, да веће не живи,
нер мало починуо крај ријеке на риви.
Само се види тој, јантоли гди утира
на челу крвав зној, ки му туј извира.
Ну кад се тој згоди, лијевом зној отира
а десном плав броди, али ју одпира;
најлише гдје позна рекеша када је,
да је под њом мало дна, трудно се владаје;
обичај зач има тај ријека пакљена,
да осече и плима у њека врјемена.
Плах сјевер из луке када ли још дуне,
крваве све руке жуља се напуне,
на весло гдје бнета, што може најбрже,
да плата опета назад га не врже.
Још му није заман стат, када се обрати
опослом коловрат, да му плав не изврати;
коловрат зашто тај кад му се пригоди,
не да му на он крај да плавцу приброди.
Тер труде велике и снагу сву стави,
на он крај од ријеке душице да плави.
К томуј се, мој боже, снебива живот мој,
у туј плав гди може скрцат се толик број,
с теготе толике која со по вијек вас
на други крај ријеке приправља сваки час;
тер Карон покоја нигдаре не стиже,
те душе без броја на измит гди движе.
Ото с' чуо Плутоне, што се сад говори,
што у пакао твој тоне, у паклу твом гори.
Ну чекам одговор, који ћеш сад дати,
нека ја божји створ умијем се владати.
Је ли тој истина, молим те бога рад,
да је тва кривина, што ми си рекао сад?
Ну Плутон сад вели: права ме не суди,
зач злато тој жели свака врст од људи.
Тијем се свак зове луд, али ствар безредна,
тко чини прави суд од мене праведна;
а бог зна ки је жив нада све остало,
да томуј нијесам крив ни веле ни мало.
Нер ли ви ки сте згар, тимијем се товите
а мене праву ствар кривином творите,
тер ми је на вас жао, нека ви сви знате,
да нијесам толи зао, како ме пенгате;
нер сте ви узрок вас, а на ме јадате
и на ме злобан глас и тужбу складате.
С рудом сте од злата пробили без боја
од пакла сва врата, гди стоји влас моја,
тер вам су пространа, да сада и вазда
тој злато свијех страна у пакао упада.
Сва врата пробисте, пространа да стоје
и круну молисте лакоме госпоје,
да изајде пакла ван, да је с вами у дружби
сваки хип, час и дан, а ви њој на служби.
Тер приде пакљен мос од полаче наше
краљица лакомос на молбе на ваше,
сами ју дозвасте, и сами без мене
у земљи копасте ш њом руде злаћене.
I сад их копате и обноћ и обноћ,
а очито сви знате напокон гди ће доћ.
Ну ком се одправи изајти на бил дан
да пакал остави, да је њој вјечни дан,
ја рекох: госпоје, камо се одправљаш,
није дјело тој твоје, да пакал остављаш.
Једа ти што липше, госпоје придрага,
иман'ја најлише, и свакога блага?
Под твоју није ли влас јаки све госпоји
ови мој пакљен јаз, све благо гди стоји?
Није ли ствар богата, ну сама просуди,
од сребра и злата што ми шљу зли људи,
све злато и благо тер мој двор ужива,
и камен'је драго што ми свијет дарива.
Све врсти од свила није ли ти за дости,
што свијет згар посила у моје тамности?
Фрапанијех сајуна не имаш ли без броја
и златијех кордуна, јаки све госпоја?
којој чес допусти, по свому да дјелу
у злату сва хрусти и у бисеру бијелу.
Не имаш ли још круне од злата самога,
које су све пуне камен'ја драгога?
ке носе на глави ки хоће на свијети
с таштином у слави охоло живјети.
Тер за туј охолас, којом се свијет влада,
под моју све се влас тој збира и склада.
Није ли пун пакао мој муните разлике,
којој се не зна број нит има прилике?
А камо прстени и вериге злате
и дрази камени без цијене и плате?
што ниткор на свијети ни у мојој мрклости
не може изријети, које су вриједности,
што се фаозо кује, што се зло продава,
што се зло купује и у вјеру задава.
Тој сада и вазда, сваки хип и свак час,
у понор упада, беза дна гди је јаз.
А камо камата, толико скупа ствар,
ка сребра и злата шаље нам мноштво згар,
кога су сви пуни и с десна и с лијева
од пакла кантуни, гди свак час приплива?
Зач свијету ки служе рад тужна иман'ја,
ни од бога ни од душе не имају спознан'ја.
Лакомцу свакому тер што зло стекал јес;
ван али на дому, граби му худа чес.
Јоште к нам од згара, право т' се сад прави,
од карат и од цара добит све сва плави;
пратежи још сваке овди се прибиру,
сироте нејаке што тамо одиру
и плачне удовице, од којијех могу ријет
прид бога сузице да лете на он свијет,
зовући освету, све што се граби њим,
у расап и штету да пројде како дим.
Тијем камо мислиш поћ, славна лакомости,
и моје дворе оћ, гди је блага за дости?
Рад моје љубави, ако се може ријет,
твој ступај устави, не ходи на он свијет,
зач тамо на свијети, право се ријет може,
с тебе ће одријети хаљине те лоше;
зашто туј зли људи свакога одиру,
који су зле ћуди и сви зло умиру.
Тијем сада чуј мене, рубине теј свуци,
а ке су крпљене, на себе обуци.
Ну мене не хаја, нер ли стијег вазам свој
ме молбе све парја, и остави пакал мој. -
Ну рече: Плутоне, у твоје владан'је
од згара све тоне свјетовно иман'је;
тијем је све богато, и то је славна ствар,
све сребро и злато гди ти се сипље згар.
Ја сам тој познала подобно како је,
која сам владала иман'је све твоје.
Све што је згар сплило, није мени брањено,
под мој кључ и крило нер је све схрањено;
ну ми није за дости, зач сита нијесам још
лакоме сладости, како сам знати мож.
А свијет ме зове вас, Плутоне љувени,
сваки хип и свак час на службу да је мени;
мени се дарива љувено и драго,
да са мном прижива све иман'је и благо.
Ну одкли се мени свијет вас прида без боја,
права се могу ријет свјетовна госпоја;
а ти ћеш остати стојбине гди су тве,
гди ти ћу послати свјетовно благо све,
за сјеме што је мало, Плутоне, на вољу
свијем људем остало, за ко се сви кољу
по свакој држави, тер с десна и с лијева
вас се свијет крвави и с десна и с лијева.
Тер веће богата ја те ћу учинит,
и сребра и злата твој пакао напунит,
нер је бил никада, право ти могу ријет,
с почетка до сада, одкли је створен свијет.
Још ћеш рад остати, зач ти ће влас моја
с тијем благом послати злијех људи без броја.
За блиједо тве лице, а по том рекох њој,
лакома краљице, покли је тој такој,
а ти се одправи, смјерно те ја мољу
тер тај свијет у слави господуј на вољу.
О умрли зли људи, тијем што ме творите,
ако ви зле ћуди при себи гојите?
Тер блага желећи јак болан ки грози
у води жеднећи, интачно пит проси,
а њега такмено гди жели жедан пит,
језеро водено не море наситит,
нер жедан умира, и трудан за дости
двије смрти разбира, какве су жалости:
прва смрт ка од тијели раздваја душице,
а друга, ка дијели вјекуште тужице.
Такој ви мрете дваш, ки се тач владате,
и у пакал овди наш стрмоглав падате;
тер плачан и јадан тко овди приходи,
на сунце и бил дан тај веће не исходи,
сунчане свитлости тер видјет не море
ни божје милости, ни вишње теј дворе,
гди је тамо вишњи крам у славној држави,
горушти гди је плам од божје љубави;
гди је вјечно весел'је, гди сам бог краљује,
гди ниједно дресел'је с плачем се не чује.
О мили и дрази, Плутон је рекал сад,
који су порази и што је плачан јад;
чловјеку свакому како је још дружит,
краљицу лакому тко хоће тач служит;
и тко ју још служи, не може живот свој
ни у тјелу ни у души пријат мир ни покој,
како пас рабијан нер се све осијеца,
кад стоји привезан, на мијени мјесеца.
О жеђо вјекушта, о злосрди гладе,
тко злату допушта тај чемер и јаде,
да се с њим гојите, тер душе сваки час
у јами топите, беза дна гди је јаз.
О слијепи народе, лакоме нарави,
камо те заводе од блага љубави?
што злато љубите, јак слијепи ходећи,
тер душе губите, лудо се топећи?
Плутона јесте ли сви чули вајмех сад,
како се дресели, тко таки слиједи јад,
и како тугује за дјела зла своја,
кога тач краљује лакомос госпоја!
Тијем себе познајте, а ниједне кривине
Плутону не дајте, што толик пук гине.
Сами сте узрок вас, да се тач умира,
и да вас пакљен јаз лакомо прождира.
Затој се споменте, храбрено тер такој
лакомос проженте опета на дом свој,
одкли је изашла у пакал к Плутону,
сви гријеси и сва зла да туј ш њом потону.
А честе спомене чините, молим вас,
од славе блажене, која је врху нас,
тај слава приславна, гди је љубав од бога,
ка је вазда приправна пријати свакога,
на љубав и милос да ужива вишњи крам,
тко чини усилос и свијету и себи сам,
тер неће да дружи таман свијет на вољу,
ни с благом да здружи лакомос ђавољу,
ка такој у злоби за своја зла дјела
лакомце све зноби и у пакал посила.
Кому је тијем драго крам имат над нами,
све иман'је и благо потлачи ногами.
О душе придрага, тијем гледај присвета
ранава и нага Јесуса пропета,
на крижу гди виси умиљен и приблаг,
да тебе узвиси, ако ти будеш наг,
докли си на свијети, како се подоба,
праведно слиједи ти убоштво до гроба.
Тер ћеш бит узвишен и вјечно благо стећ,
ки се сад понижен убогар можеш рећ,
и добит туј плату, ку вајмех ниткоре
у сребру и злату добити не море,
у вишњој држави које се находи,
а нигдар не рђави ни у расап проходи.
