Орфео драги мој, Орфео гиздави,
ако си по пустој гдје зашал дубрави,
али пак по лугу, складаје у пјесни
ку жалос и тугу с великом бољезни,
тер гди труд разбираш и јаде приљуте
сузами опираш појући све путе,
планином ходећи у тужби тер такој
у лиру звонећи скончаваш живот свој;
тер звијери тер птице, гдје плачно тач звониш,
с љувене тужице слиједе те куд ходиш;
камен те још слиједи и дубак зелени,
гдје те твој плач вриједи и немир пакљени;
трава се подира још вајмех земље ван,
гдје твој плач разбира и горку бољезан,
у сузах пловући с горуштом љубави,
дружицу зовући, једа т' се гдје објави,
с којом те разлучи пакљени непокој,
да труди и мучи до гроба живот твој,
јаки све чловјек тај ки цвијели и тужи
с којијем се плачни вај и тужба садружи,
драгу ствар желећи тер почне јадати,
веће се не мнећи нигдаре ш њом стати,
у плачно дресел'је тер трудан од ваја
минуто весел'је сузами побраја,
како ти расцвијељен, кому чес присуди,
с љубави раздијељен да живот твој труди,
обашад вас свијет сај с јадовном тужицом,
слиједећи плачни вај раздружен с дружицом;
у толи плачан глас складаје све јаде
тер твој плач у пропас пакљену пропаде,
пакљену усилос тер доли приврати
на љубав и милос, да твој труд прикрати;
тер ти се под закон од суда пакљена
поврати напокон тва друга љувена,
напокон ка оста у пакли да тужи,
јадавна за доста, зач закон не обслужи,
тер теби повриједи све труде минуте,
да живот твој слиједи јадове приљуте:
Орфео, за тај труд, којијем те присуди
од пакла плачни суд, да живот твој труди,
како ја много дан пустињом плачући
јакино црни вран пустињом грачући:
за љубав свијех бога и за плач, ки складаш,
путника небога тјеши ме, како знаш,
ти твој плач устави и сузе ке рониш,
а лиру приправи, да мени позвониш,
да трудну чес моју и плачне ме пјесни
завршим и споју с разликом бољезни,
сваки створ да чује, коли је труд јадан,
тко страном путује с правога пута ван.
