Нептуне, за љубав чин' да се од краја
одријеши моја плав без туге и ваја,
ка је јур крцата од више разлога,
не сребра ни злата, нер труда свакога,
који труд ниткоре, ки скрцах ја небог,
процијенит не море, нер само вишњи бог,
који ме присуди и који хтје такој
до гроба да труди чемеран живот мој.
Вај тијем се ја боју, љувени Нептуне,
да мене и плав моју не срету фортуне;
злосрдје зач гојиш вас справно стојећи,
да мене потопиш, с плавцом се бродећи.
Ако није право тој, рад божје љубави,
Нептуне драги мој, злосрдје устави;
зач трептим и предам у страху ја стоје,
очима гдје гледам злосрдје тој твоје.
Вијем да т' је влас дана за толи славан дар,
од мора од слана да с' толик господар,
у круни од брака, тер ти се на вољу
придава ствар свака у своју невољу.
Дим свака ствар жива, Нептуне драги мој,
ка броди и плива по води по сланој,
тер сваки живи дух гдје плови у плави,
ком прхне вјетра ћух, сву мисал постави,
стрнући кад ћеш ти с остима из дубине
на скоруп исплити од морске пучине:
али ћеш тих исплит, али ћеш с плахости
труђахне расцвилит мрнаре за дости,
злосрдјем толи плах, да у мору не липше
плач тужба и уздах мрнаром најлише;
зашто свак познава рђаве тве ости,
кога су нарава које ли кријепости.
Зач ништа не сцијениш ниједан дух живући,
кад море запјениш пучином пловући,
гди рикаш шумећи тер задаш јадове,
остима згонећи прид собом валове.
Тужан је јоште вај, гди рикаш и ревеш,
пјенами морски крај тер прискаш и переш,
и прискаш и переш; напокон бијесан пак
злосрдо подереш до струка с ваогом брак,
млатећи остима, како све власник тај,
ки таку влас има оголит морски крај,
од риба влас свака, морски крај ке гоји,
без ваоге и брака у труду да стоји,
да ћути тужицу, кад се тач наклатиш
тер јој сву храницу остима помлатиш;
напокон кад сметеш све морске пучине,
врх себе примећеш од јада дубине.
Још тужбе приљуте и труде пакљене
напокон оћуте да мора серене,
када се расрдиш, бијеснећи тер такој
тишину погрдиш, слиједећи нарав свој;
серене тер твоје, злосрдан гдје си тач,
у крову све стоје, складаје грозни плач,
гдје с вељом бољезни у муци и труду
љувене све пјесни од јада забуду,
дочијем се повратиш к тихојзи милости
злосрдје тер скратиш од бијесне плахости.
Кад ли си у гоју, велми си на свијети
серенам, ке поју, угодан видјети,
и врсти осталој од рибње нарави,
у води у сланој ка с тобом борави;
и у плави мрнаром од воде од слане,
и труднијем рибаром, ки се рибом хране.
Нада све ље мени, ки с вељом бољезни,
Нептуне љувени, појући у пјесни
накрцах плав моју, а није ми дано знат,
у миру и у гоју гдје ју ћу искрцат.
Зашто су свуд труди, Нептуне драги мој,
свијех страна злијех људи, којијем се не зна број,
трудећи тер такој по копну и води
с бољезни непокој свуди се находи.
Свуд је плијен и гуса, свијех страна по свијети,
да се ствар без суза не може изријети,
ка се ствар тајати у крову не може,
ни у пјесни збрајати без плача, мој боже.
Нептуне а за тој што даље заходи
пустињом живот мој, већи труд находи
и веће бољезни; зач су сад врјемена
да од праве љувезни није видјет сјемена,
сјемена ни воћа, велика ни мала,
зач је сад сва злоћа по свијети настала;
тер копно ни море, пучина ни сух крај,
пројти се не море, гди није плачни вај.
Вај нигдјер није мирно, зач је свуд погибло
уфан'је приверно тер живјет није мило;
тај жалос и туга пријазан тер скрати,
ни у брата ни у друга да није моћ уфати,
ни у племе ни у свој род, зашто је коштрава
развргла свуди род, како све зла трава,
тер вајмех сваки дан, сваки час и вријеме,
излази земље ван отровно тој сјеме,
злосрдје ко плоди и ђавли његују,
сви од свијета народи да по њем тугују.
Нептуне љувени, затој те молим сад,
одкли се при мени његује толик јад,
у овој пустоши, притужној за дости,
гдје ме чес умножи разликом жалости,
ако кад изајдем из ове мрклости
тер прави друм најдем од вјечне свјетлости,
да у миру и у гоју одријешим од краја
крцату плав моју без туге и ваја.
С плачем ћу молити ја трудан тву милос,
да будеш сломити туј твоју усилос,
нека здрав прибродим пучине те твоје,
дочијем се слободим тужице све моје,
тер тамо плав моју искрцам Нептуне
у миру и у гоју, гдје није чут фортуне,
и секу дно мора вај гдје није видјети,
да од плави анкора буде се задјети;
гди је порат приславан без спраже најлише
чист, сикур и раван, гдје ниткор не уздише;
вај гдје се не ћути ни уздах ни сузе,
гдје плијена није чути, лупежа ни гусе,
гдје свака ствар жива, Еоле драги мој,
у гоју прижива вјечни мир и покој;
гди је правда и разлог, како би сам хотио,
и гди је вишњи бог с пристољем сасма сио,
блаженство тер тако од гоја и мира
у вријеме у свако жив чловјек разбира;
гдје тужба и жалос чловјечјој нарави
сврне се у радос при божјој љубави.
Тадај бих могал ријет: нашал сам мјесто тој,
пјесанце гдје ће пјет у гоју живот мој.
