Пјесанца Јагањцу

Пјесанца Јагањцу
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца Јагањцу


* * *


Велми т' је небавац смиљен на скончан'ју
   притихи јагањац, кад је на заклан'ју,
ки неће да преда, ни каже злу вољу,
   бридак нож гди гледа да му њим прикољу;
смиљено нер такој не блеје ни мучи,
   докли смрт живот свој од тијела разлучи.
Нити ће у плачан глас сузице ронити,
   гди очити види час да ће крв пролити,
рад блага нарава нер ли се без муке
   смиљено придава крвнику у руке,
колико да прави јагњеце тихо тој:
   рад божје љубави сахрани живот мој.
Јагње сам безгрешно, злосрдје тијем скрати,
   вај немој тач пријешно ме грло приклати,
зач ни суд подобан да ни ће правда тој,
   ја ки сам безлобан, да скратиш живот мој;
ар вајмех бољезнив, праведно могу ријет,
   никому нијесам крив што живјех на сај свијет,
ни распа ни штете не учиних никада,
   нит питам освете врх тебе ја сада,
који злед туј твориш, да мене тач цвијелиш,
   вај да ме умориш и с духом раздијелиш.
Ја бивши толи благ, реци ми рад бога,
   што си нож справил наг на мене небога?
Овца ме породи и мликом задоји,
   пак земља ку плоди травица одгоји;
нити се куд скитам, затој зна прави бог,
   обућу да питам и одјећу ја небог,
зач ме је божја влас, ка ме је тач ктјела,
   да трпим снијег и мраз, вуницом одјела;
зада ми још папке, да у друзијех не просим
   постоле ни опанке, на вољу да носим.
Још ми је храница у трави зелени,
   и бистра водица, гди је вир студени;
тер по том подрани, кад видим даницу,
   по равној пољани ја пасем травицу;
травицу туј беру за сунца по вас дан,
   доколи к вечеру изајде мркли сан,
чловечјој нарави да мало по мало
   на чељус постави и узду и жвало,
тер мркли тај санак, који свијет краљује,
   укроти био данак, на послух да му је,
и мукло све стане, и поља и горе,
   дочијем се расване, с вечера до зоре.
Нер само у прољетје, када се у дубрави
   сам славиц у пијетје појући постави,
појући да труди до источне данице,
   звијерен'је да буди и остале све птице,
да у лугу и у дубрави, алити у пољу,
   свака се звијер справи и птица на вољу,
по нараву свому у пољу и у гори
   [да] хвалу да оному свакоја ки створи.
С вечера али пак по сву ноћ кад поје
   малахни тај штурак, у травици стоје,
ки покој не ћути нит види тих санак,
   дочијем се упути с даницом био данак;
тер штурак тај мали по својој нарави
   створитеља хвали појући и слави;
с вечера пак пастир ждене ме у обор свој
   по сву ноћ гди је мир и рајски гди је гој;
тер траву ку збирам прике дне пасући,
   туј сву ноћ приживам, опета слачући,
гди сам ја уфано од вука крвника
   јагњеце чувано ода пса стражника,
по сву ноћ ки лају и не спе ни мало,
   нер мене чувају и стадо остало.
Још гојно кад леже, неће спат по сву ноћ,
   лупежа нер преже, хоће ли красти доћ,
у вриме најлише, када се први сан
   к пастиром приближе, ки труде по вас дан,
тер свој длан приправи, како је обичај,
   пастиром да стави на очи санак тај.
Још кад сам у паши, ако спе пастири,
   пси ми су на стражи од вуков и звијери,
и умријет не хају за мене тутако
   пси ки ме чувају, јагнеце нејако.
А ти ту злед твориш, а не вијем за ки суд,
   да ме прије умориш, задат ми смртни труд.
Није тогај нарава, право т' се говори,
   усилос од лава у пустошној гори,
злосрду усилос да не би прикратил,
   на љубав и милос нер ли се обратил,
да му се придају јакино теби сад,
   гди очито познају поднијети смртни јад.
Вај не би живот мој од тијела раздијелио,
   кад бих се толико ја њему примилио,
како се умиљен ја теби придах вас,
   ки с духом раздијељен јур видим смртни час;
а злосрд твој се јад на милос [не] обрати,
   тер ножем хоће сад ме грло приклати,
десницу туј твоју тер справљаш појмити,
   праведну крв моју да будеш пролити.
Који би божи створ без веље тужице
   на оваки разговор не пролио сузице,
гди се тач придава у руке крвнику;
   од кога познава пријати смрт пријеку!
Ар камен становит на толи плачан глас
   под земљу на он свит пропал би у пропас,
да грозно процвили и тужи камен тај
   у пакљеној спили, вјекушти гди је вај,
на чловјечи нарав, ки је тврђи, вај мени,
   него ли бијесан лав али змај огњени.
Једа би тај сила од двора пакљена
   с тужбом плач дилила од свога камена,
слишаје туј тужбу да од суза усилос
   пакљену сву дружбу приведе на милос,
на толи јадовит и толи плачан глас
   да учини отворит од земље стрмен јаз,
да с тужбом и јадом сви у пропас падају,
   краљицом неправдом ки у пропас падају [сиц!],
ки неће правога закона обслужит!
   А није се на кога ни цвилит ни тужит,
зашто су јур мали, слободно могу ријет,
   праведни остали ки суде ови свијет,
ки вајмех на вољу све стадо нејако
   и деру и кољу у вриме у свако;
тер не вијем, бог прави што трпи и пати,
   да нашој нарави злосрдје не скрати,
да од згар вишњи крам врху нас не отвори,
   да пошље живи плам врху нас да згори.
Ар да се свијет ови, како би разлог ктио,
   опета понови, веле би блажен био;
ну се гријех и злоба понавља сваки час,
   рад ке се подоба да паде врху нас
злосрдје од бога, вај нека суд прави
   педијепше свакога, тко свој гријех не остави.
О вишњи мој боже, о славни створче мој,
   ну не вијем тко може изрећи толик број,
изрећи толик број, ки у злобах дни трају
   а неће да гријех свој и злобу познају,
ни себе спознати, ни себе оставит,
   да им душа злопати, да приду на он свит.
Вај, али не знају, које су тужице
   гди доли падају од гријешних душице,
кад вајмех изгубе с весел'јем вјечни рај,
   ки душу не љубе нер тијело и свијет сај,
у злобах тер такој на свијету тамному
   проводе живот свој у гријеху свакому;
такођер и у блуду, а за гријех не сцијене,
   који блуд на труду вјечному промијене,
кад им се сва радос и живот минути
   обрати у жалос и у плач приљути;
кад им се растави трудан дух од тијела,
   тер се слас пробави од много злијех дјела.
О срца камена, мраморна нарави,
   неправдо безредна, о вучја љубави,
о умрли људи, к богу се приклонте,
   парјајте зле ћуди, праведнијех не кољте,
зле ћуди безредне при себи не гојте,
   и крви праведне пролијеват немојте.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.