О краљу Еоле, у пустој дубрави
сузе се ме моле твојојзи љубави,
и уздах мој јадовит, ки горче од јада
вај камен становит и мрамор пропада,
подобно ако је у хридју гди стојиш,
на молбе на моје да ухо приклониш,
да мени толик дар за љубав допустиш,
да силу од вјетар ван спиле не пустиш.
У рифеоској гори тијем врата од спиле
из нутра затвори и од вјетар свијех силе,
да охоли нарав свој и ћуди злосрде
јад, тужбу и плач мој мени не погрде.
Зач својом плахости ако би дунули,
на веће жалости мој би дух пригнули;
ар да се буду тач на вољу пуштати,
заман ће вас мој плач појући остати,
све ће бит за луду, што складам и поју,
у муци и труду ломећи свијес моју;
зашто ће манен бијес свијех страна около
скршити зелен лијес од вихар охоло
и с десна и с лијева с толиком плахости,
да ниједна ствар жива не чује жалости,
ни труда ни муке, ни остале бољезни,
што су ме одлуке да складам у пјесни.
Вај неће чут пастир у гори у црној
ни вила ни сатир, што је плач и труд мој,
ни звијери ни птице, ако су гдје које,
неће чут тужице ни труде све моје,
ни осталу невољу од вјетар рад силе,
ако се на вољу распрше ван спиле.
Еоле, а ти знаш охолу туј силу,
ки гојиш и владаш од вјетар туј спилу:
оштри су и љути, противни и јадни,
трудно је још чути коли су нескладни;
трудно је тај несклад и немир изријети,
ки дава толик јад свијем људем на свијети,
и звијерем и птицам и свакој живини,
напокон и рибам у морској пучини;
пјенећи валове тер море све муте,
гдје многе јадове све птице оћуте,
тер рибар ни мрнар, Еоле драги мој,
не може рад вјетар пријат мир ни покој,
ни тежак у бразди ки тежи и труди,
када су у свади ти вјетри злосрди.
Разлике још муке тер труде задају,
напокон облаке више нас сметају,
плахи дажд да пада и бил сниг и слана
и крупе од града по свијету свијех страна,
да тријеште громови, да мун'је лампају,
и огњени тријескови да од згара падају.
Још зима познава, с ком приде не мао труд,
кога су нарава и што је своја ћуд,
гди с тогај пораза, Еоле љувени,
мосури од мраза свуд висе зелени,
да ниткор на свијети ни од поља ни од горе
најмањше видјети зеленце не море;
зач зима краљица, кад свој стијег отвори,
сву зелен на ница у пољу и у гори
гори дном обрати, чијем славно прољетје
разлику поврати зеленцу и цвијетје.
Зима је вајмех тај приљута нарава,
којој се вас свијет сај с временом придава,
и боса и гола, у венцу од драче,
и велми охола, и на њу свак плаче.
Познава и јесен, колик је непокој,
кад земљи сва зелен прихини листак свој,
по дубју и трави тер листак вас блиједи,
кад сјевер крвави све дмећи повриједи.
Зна љето и прољетје, кад вихар плах плаши,
сву зелен и цвијетје плахостју тер спражи.
Познавам и ја тој, коли је трудна ствар
и ки је непокој злосрдјем од вјетар,
ки својом плахости такој ме расцвијеле,
да ми се све кости у зглобијех раздијеле;
и у гоју и у миру моје руке што саде,
тој ми све подиру с коријенком и ваде,
тер није моћ, вај мени, без боја и рати
најмањше зелени садит ни владати.
Зач ми туј бољезан присуди чес моја,
да спећи тихи сан ни јави покоја
имати не могу, нер труде не мале
вај мени небогу нада све остале,
које м' чес присуди, да тужан живот мој
и мучи и труди, слиједећи непокој.
Тијем да се не боју, пакљени што је пламен,
проклел бих чес моју, тукући у камен,
која ме намјери да тамо тугују,
гдје птице ни звијери покоја не чују,
ни остали ниједан створ, Еоле плах боже,
љувени разговор пријати не може;
од тужнијех јадова гдје вихри најлише
димају из крова, да плача не липше.
Из крова гди такој и с химбом пухају,
велик ми непокој и тужбу давају;
у тузи и вају димаје тер такој
пјесни ми сметају и срце и дух мој.
К томуј су жалости и туге пакљене,
јадовне за дости ке цвијеле сад мене,
гди најдох притужан, ни спећи ни у сан,
без главе труп ружан, грдобну наказан,
не имавши ни куде; тер не вијем тко је тај,
да може те труде изрећи на свијет сај.
Зач није моћ изрећи грдобни тај пораз,
ни јави ни спећи без конца по вијек вас;
ар ниткор никадар, одкли је створен свијет,
није могал грубшу ствар упенгат ни видјет,
коју ствар од јада ја нећу збрајати
појући, за сада нер ју ћу парјати,
да тужбе к жалости прикладат не буду,
ке сам сит за дости у муци и труду,
чијем буду к мјесту доћ, ако ја буду здрав,
слободно гдје ћу моћ праведан разлог дат,
праведан дат разлог, који ће видјети
на неби вишњи бог и људи на свијети.
Тијем сада молим ја узмножну твоју влас,
за сунце које сја од згара врху нас,
устегни вјетре те, Еоле љувени,
да распа и штете не чине зелени
и осталој нарави усилос плаха тај,
ку сам бог објави и сазда на свијет сај.
