Јур ми се приклада, покли ми може бит,
колико за сада, кликоват и вапит
свијетлога Аполла с великом љубави,
коњице и кола срјед неба да устави,
да своје милости не брани једине,
нер вишњом свјетлости врх мене да сине;
да својом свјетлости изведе мене ван
из тмасте мрклости на зраку и бил дан,
заман да не кршим с памети свијес моју,
чијем свасма не свршим пјесанцу ја моју,
стрампутно тер ходим и сјемо и тамо
и памет заводим а не вијем ја камо,
дубравом и лугом сам вајмех ходећи
и с трудом и с тугом моју свијес гојећи.
Дубрава зач пуста, куд ходим вај мени,
честа је и густа разликом зелени,
тер је свијес и вид мој густина вазела,
по гори зеленој косе је свуд сплела;
тер трептим и предам, тер мучим и трудим,
зач к небу кад гледам, не видим што жудим.
Дим вишње свјетлости, ку ниткор на свијети
без божје милости не може видјети,
тер живот мој сузи тер жељно уздише,
јак томуј у тузи кому вид полипше,
тер трудан за дости све трепти и преда,
те вишње свјетлости једа се нагледа.
А ово је вајмех луг без поља од горе,
широк и толик дуг, јак сиње све море.
Затој се пролијева ови мој плач приљут,
зач с десна и с лијева не види прави пут,
по ком би изашал на равно живот мој,
једа бих гдје нашал вјечни мир и покој,
да ме бог умножи даром, да починем
у тмастој пустоши прије нер ли погинем.
Аполло свијетли мој, затој те молим ја,
за свијетли венчац твој, на глави који т' сја,
за он шип приљути, ки т' срце пропаде
кад рану оћути и с раном све јаде,
за Дамфном текући када се мораше,
на пламен горући зач заман гораше,
тај пламен љувени, ки т' жељу прикрати
у ловор зелени тер Дамфну обрати;
за стријелу још твоју, Аполло избрани,
Питона у боју ком смртно израни:
једа ја ку милос могу наћ при теби,
просини туј свитлос, којом сјаш на неби,
по свијети свијех страна нека се ријет може,
да свјетлос сунчана оногај поможе,
пустињом ки зајде за вјечне спомене,
Еликон да најде и дворе блажене,
и у дворијех туј дружбу, од муза гди је гој,
да им да на службу свршено живот свој,
на служби њим стоје да споје у пјесни
тужице све своје и своје бољезни.
Сунчаном свјетлости тијем кад бих обасјан,
и с божјом милости да изајдем на бил дан,
вас мислим изријети труд, ки сам находил,
свијех страна по свијети куди сам походил,
при себи у јаду све труде гојећи,
к тужному западу без дружбе ходећи,
тер обноћ тер обноћ трудећи у безред
не могох гојно проћ без дружбе једну пед;
зач божје одлуке мним да су хтјеле тој,
сви труди и муке да слиједе живот мој,
да ни у чем чес моја по копну ни у води
не да ми покоја, нер да ме труд води,
јакино све тога, ки ни у дне ни у ноћи
не може ни од кога пријати помоћи,
ни слатки разговор у свој труд највећи,
јакино сух јавор без листја стојећи,
на кому ни птица ни сида ни поје,
нер сама грлица у тужбе у своје
цвилећи за другом, тер у плач приљути
понавља свој с тугом непокој минути,
несрећи тер такој стојећи на служби
проводи живот свој у плачу и тужби.
Аполло тога рад, ако је љубав тва,
врх мене сини сад, да моја тужба сва
са мном се раздијели и сасма растави,
кад видим дан бијели по твојој љубави;
минуто весел'је да ми се понови,
кад стлачим дресел'је и плачан труд ови
од пакла тамнога, ки ћу пјет у пјесни,
гдје труда свакога не липше с бољезни.
К томуј ћу још пјети жалости и туге,
којијем ја на свијети не могу наћ друге
прилике од јада ни тужбе у јаду,
која се приклада тужному западу.
А та ће видјети, ке су то бољезни,
тко буде прочтити јадовне ме пјесни,
ако се не скрати прије рока живот мој
тер ми се обрати сва тужба у покој
и чемер мој јадан, ако кад к свјетлости
изајдем на бил дан из тмасте мрклости
тер бога прославим, ки је бог свијех бога,
кад пјесни заглавим од складан'ја мога.
Аполло свјетлушти, за вишњу туј свитлос
затој ми допусти туј љубав и милос,
по твојој љубави просјај ми тмасту ноћ,
од муза к дубрави да ми је тамо доћ,
вај да ме напуте, како ћу бољезни
и тужбе приљуте складати у пјесни,
и к томуј весел'је, кому се сва жалос
и горко дресел'је обрати у радос.
А знат тој не може, нер тко би расцвиљен,
како ја, мој боже, ки сам бил раздијељен
од сваке радости, у тужби стојећи,
у свакој жалости несрећу дворећи
по много врјемена, неплодна јак трава,
ка свога сјемена ни плода не дава.
Пак најде живот мој по божјој одлуци
вјечни мир и покој по труду и муци.
Обашад вас свијет сај по свакој држави
напокон вјечни вај мене се остави,
видивши прије тога велике жалости
и труда свакога и тужбе за дости,
по свијети ходећи стрампутно и у путу
с плачем проводећи сву тужбу минуту.
А не вијем, за ки суд чинише зле згоде,
до трпим толик труд, без дружбе сам ходе
свијех страна по свијети, плач с тужбом гојећи,
што није моћ изријети ни јави ни спећи,
који труд и данас кад вајмех споменем,
како прут стрептим вас и зблиједим и свенем
од веље тужице с толицијем поразом,
како цвијет ружице прид сланом и мразом,
ружан цвијет гдје такој, вај мому животу,
изгуби мирис свој и своју љепоту.
Ље кад мој трудан дух у мисал тој стави,
згар прхне вјетра ћух од божје љубави,
тер мисал туј скрати, тер трудан дух се мој
опета поврати из труда на покој.
Тијем чловјек, ки љуби слиједити друм прави,
уфан'ја не губи при божјој љубави;
зач милос од бога на помоћ тко зове,
не оставља никога у тужби кад плове.
Сваки хип и свак час а тој се познава,
каква је божја влас, тко јој се придава.
Још да се тко души у морској пучини,
тере се тај скруши а завјет учини,
напокон чловјек тај смрти се избави
и опета на сух крај здраво се приплави.
Тијем сцијеним јоште ја; ако је моћ ријети,
суначце које сја и бил дан видјети,
и најти они збор, ки жели ма душа,
гди је рајски разговор од блаженијех мужа.
Ако ми допусти туј милос и љубав
Аполло свјетлушти, да буду жив и здрав,
плачне ћу све пјесни и тугу и жалос
с великом љувезни сврнути у радос,
тер ћу мир и покој с весел'јем пријати,
ако смрт живот мој прије рока не скрати.
