Приде хип, приде час, приде рок и бил дан,
у ки ме божја влас изведе тмасти ван;
и приде вријеме тој, тер с божјом милости
трудан се живот мој растави с мрклости,
тер с божјом љубави врх мене сунце сја,
у тмастој дубрави ко видјет жељах ја,
и тмасте ме очи све бистре осташе
тер свијетлу с источи даницу познаше,
и звијезда толик број, ке нигдар на свијети
труђахан живот мој не може изријети;
и познах тутако, без сумње тутако,
што је горко и слатко и љуто и слатко,
што л' ведро и облачно, што ли је ведрина,
што је свијетло и мрачно, што ли је маглина;
што је плач и тужба и што су жалости,
слобода и служба и што су радости;
што је покој, што је труд и добра разлика,
што је прав и крив суд и добра разлика,
и што је блаженство и што су блажени,
и што је краљевство, гди је пакал огњени.
Згар ми би још дано, могу ријет по богу,
што је бијело и црно разлучит да могу,
весело коју ствар када ја разабрах,
ријех: ово славан дар од бога сад пријах;
зач познах, вишњи плам да такну свијес моју,
да спознам себе сам и како дух гоју,
је ли ма душица у тијели покојна,
али је тужица пакљенијех достојна,
коју ствар ниткоре нер само вишњи бог
судити не море, нер правда и разлог;
дим разлог од бога, ки нигдар не суди
злосрдјем никога, како сад зли људи,
у кијех није доброте, разми злобе сваке
тер цвиле сироте и остале нејаке,
ки од страха на свијети не смију никому
разлог свој прав ријети, самому нер богу.
Тер не вијем, гдје мож тој трпјети, мој боже,
на суду разлог свој да прав рећ не може,
најлише гди је сада у наша годишта
и разлог и правда при суду за ништа,
покли свак зна сада да славна влас твоја
краљује и влада створен'ја свакоја,
и свак још може ријет, у вишњијех гдје сједиш,
небеса и сај свијет на длани да мјериш,
и како славан бог у вишњијех ки сједи
свему си дал закон и разлог да слиједи;
тер од згар над нами, од млина јак коло,
небеса звијездами врте се около,
с истока к западу, с запада у исток,
слиједећи у складу с врјеменом прави рок.
Посудит још море, тко цијелу свијес има,
с врјеменом да море осече и плима,
с разлогом и лозје листом се зелени,
с врјеменом и гроздје мечи се с јесени.
Јоште се с прољетјем и с десна и с лијева
зеленцом и цвијетјем сва земља одијева,
а зими снијег и мраз с мосури ледени
дају труд и пораз свакојзи зелени.
I сунце кад рака у љето садружи,
зелен се тад свака на сушу потужи.
Срјед зиме тијем тко ће зелен грозд зобати,
али пак тко воће по гранах тргати:
заман се тај брине и трга разум свој,
кад воћу рок мине да слачи воће тој.
Тко ли ће бирати с ружицом рајску слас,
кад љето прикрати прољетју своју влас:
сцијеним га да је луд, зач вишњи мој боже
нарави старе ћуд липсати не може.
Још могу познати, од мала да је свјета,
тко хоће сијати пшеницу срјед љета;
сунчаној нарави зач није разлог дан,
тој доби на трави изводит сјеме ван.
Тијем сцијенит ја могу, да слиједи ђављу ћуд,
протива разлогу тко чини криви суд.
Ну не вијем мој боже, кому је дано згар,
посудит да може толико танку ствар,
покле с' ти створац тај и кријепос избрана,
што толи трудан вај плоди се свијех страна;
што живи сваки дух без конца по вас вијек
теби је на послух, нер само жив чловјек?
Најпрво над нами, подобно како је,
небеса звијездами на послух твој стоје,
сва поља све горе, сва дубја сва трава,
све воде све море хвалу ти саздава.
Свакога вјетра ћух, како се види тој,
да ти је на послух, о вишњи боже мој.
Жив камен и мрамор, к томуј се ријет море,
и остали сваки створ, у чем дух копоре,
и земља напокон и сада и вазда
с начином под закон крми се и влада;
створен'је тер све тој разлика нарава
створитељ да си свој, очито познава,
све справно по себи, мој боже, тер стоји,
да послух да теби како т' се пристоји;
наредби по твојој с начином тер тако
проводе нарав свој у вријеме у свако.
Мимо све чловјек сам, вијем, да те не љуби,
с блаженством вишњи рај за злобу тер губи,
и вишње тој царство, о вишњи боже мој,
за своје нехарство вијем да све губи тој.
Ну како вина пјан мнократ се находим,
тер далеч себе ван у мислех заходим;
зач право да суди ма слабос, не може,
од куд су зли људи, ако си ти боже?
Тој ли те није боже, како се може ријет,
праведан да може најти се на сај свијет?
Тер мучим тер трудим, зач ништо није горе,
нер ја тој да судим, о вишњи мој створ[ч]е.
Ље ми дух говори, да вијеком по вијек вас
ниједно зло не створи узмножна твоја влас,
и прије ће у безред вас сај свијет погорит,
нер ћеш ти ниједну злед у злоби сатворит;
доброта зач је тај у теби, мој боже,
ку нитко на свијет сај изрећи не може.
Том твојом добротом тер може свак знати,
да сада и по том свијет се ће владати.
Влада се и сада, вај ну се пригоди,
да туге и јада не липше кад годи;
зашто ти допушташ, зашто ти хоћ такој,
праведне да фрусташ злобнијеми, боже мој,
да трпе тужицу, да послије по труду
вјекушту круницу с блаженством добуду.
А чиниш, да злобни сај свијет уживају,
ки нијесу подобни блаженству и рају;
овди се радују, овди се веселе,
овди свијет краљују, све имају што желе;
овди је злоба тај продљила краљевство
и све је у свијет сај ставила блаженство.
Још већу злед творе, о вишњи створче мој,
зач сами говоре да им срећа дава тој;
и у срећу уфају тер меу злед осталу
ни у чем ти не дају ни славу ни хвалу.
Тер кад их узвисиш и благо кад стеку,
али пак понизиш тер благо растеку,
не сцијене да труд твој и узмножна тва слава
све може вазет тој, што кому саздава,
нер срећи тој дају на свему узрок вас,
зач вајмех не знају, што је твоја славна влас.
Ну слаба свијес моја не дава срећи гријех,
зач стоје свакоја у руках у твојијех.
Затој ћу справити кријепости моје све,
да будем славити и хвалит име тве,
и сада и по том да те дух мој слави,
докли ме животом пријека смрт растави.
Праведно зашто је, зашто се подоба,
да вријеме све моје славим те до гроба,
о вишња љубави, зач позна свијес моја,
да си ти бог прави, ки с' створил свакоја.
Створил си свакоја, наредно тер тако
све влада влас твоја у вријеме у свако.
I ти си разум тај, ки вишњи мој боже
с небеси вас свијет сај досегнут не може;
а камо ма слабос; да право посуди,
с весел'јем што радос проводе зли људи;
за злобно нехарство како ли бит може,
да имају богацтво и остале раскоше:
а ки су праведни у труду да такој
до гроба по све дни проводе живот свој.
Да ја тај чиним суд, могал бил свак ријети,
вај да сам веће луд, нег ниткор на свијети.
Затој се мени мни, да је боље парјати
тај чемер пакљени нер ли га збрајати
у трудне ме пјесни, које ја на свијети
без веље бољезни не могу изријети.
Затој ћу ови труд, ки ћутим у мени,
на друзијех ставит суд, о боже љувени,
који свијес имају и суђен'је цијело,
разлучит да знају што је црно и бијело.
Тијем се сад устављам од суда овога,
и уфан'је све стављам у створца у мога,
кога ћу молити, да своја доброта
буде ми продљити дај мало живота,
пјесанце чијем споју, ако је слично тој,
у миру и у гоју ја слуга и роб твој,
покли ми да милос, да с твојом милости
изајдем на свитлос из тмасте мрклости,
и оставих дубраву и најдох друм прави,
да теби дам славу на свакој љубави.
Тијем боже милостив, вјекушта радости,
покли сам здрав и жив и кријепак за дости,
здравје ми подржи, ако је слично тој,
чијем се мој друм сврши, ки слиједи живот мој,
нека сам становит, да труде минуте
не будем поновит и плаче приљуте,
које сам проводил, трудом се гојећи,
када сам заходил стрампута ходећи,
по мрклој тамности сам ходе без дружбе,
гдје најдох за дости свијех ваја и тужбе.
Ље трептим и предам прид вихром како прут,
прид собом гди гледам што је дуг ови пут;
дуг ми се веле мни, тијем сада тугују,
ну ми се велми цкни, да прије путују.
Тијем вјечна свјетлости, о боже љувени,
по твојој милости проводич буд мени.
Чувај ме и бљуди по путу свијех страна,
од ђавла и злијех људи до смрти свијех дана,
ако се подоби, да у страни у туђој
ништоре не озноби по путу живот мој,
да живот не скратим прије рока жалостан,
дочим се повратим опета на мој стан.
А по том, а по том, о вјечна љубави,
ако ме ћ животом раставит, растави;
истом чин' да дух мој у вишњој држави
прижива мир и гој при твојој љубави;
зач друго не желим, остала меју сва,
нег да се населим гди је вјечна љубав тва,
у пламу да горим, праведни гдје стоје,
дил када издворим од милости твоје.
Ље судим вајмех сам, да је трудно познати,
хоће ли вишњи крам тамо ме пријати.
Како ћу знати ја, који сам злобан вас,
хоћу ли од раја приживат вјечну слас
у вишњој држави, блаженство гди је тој,
када се растави од тијела живот мој.
Зач покли, боже мој, праведни не знају,
хоће ли мир и гој приживат у рају;
али ме ћ' судити у пламен огњени,
да будем трудити без конца по све дни:
ље ти се ја мољу, му молбу прим' у скут,
допус ми на вољу свршити ови пут.
I јави и спећи ну трудим за сву моћ,
у себи мислећи, коли је трудан проћ,
тер вајмех живот мој, кад тај труд разбира,
трудну ми крвав зној из тијела извира;
од јада и од тужбе зач не вијем и не знам,
како ћу без дружбе к западу ходит сам,
чијем најдем госпоју да мој труд прикрати,
да тужбу сву моју у радос обрати;
приправна зач стоји тај дијева избрана,
да тогај посвоји, тко јој се придава.
Ну тамо тко жуди тој дијеви славној доћ,
трјеби је, да труди пустињом дан и ноћ,
и с трудом ходећи да је справан на свијети
велику врх плеци тегобу поднијети.
Ако ми тко вели: госпоја ка је тој,
ку хлипи и жели да најде живот твој:
дим, та је госпоја, ако ју најду кад,
потајна сва своја одкрит ће мени тад;
свој урес љувени, да вам је сад знати,
право ће ријет мени, што ју ћу прашати,
што ли свијет присуди, најлише сијех дана,
од много злијех људи да је сада прогнана;
пришад зла врјемена тер за лијек на свијети
благога сјемена није моћи видјети,
нер ли трн и драча с троскотом најлише
да тужбе и плача праведнијем не липше,
и мнози порази и труди остали,
пакљени сви врази које су сијали;
тер дрази и мили, да вам је вајмех знат,
ки су се љубили, хоће се сада клат,
и није тај држава меу свијеми народи,
с троскотом коштрава гдје се сад не плоди,
ку ниткор на свијети ни нокти ни зуби
не може подријети, да јој траг погуби,
ни струка ни жиле пасјега нарава,
опаке копиле ка на свијет саздава
и остале све јаде, кијем не ви свијес моја
изријети за саде ни мноштво ни броја.
А благој госпоји још нијесу врјемена
како се пристоји одкрити имена,
докли ми не објави вишњи бог сам с небес,
у красној дубрави гдје стоји ње урес,
госпоја тај славна с кондијером ка стоји,
по све дни приправна да тамо напоји
сваку врст од људи небеском сладости,
тко се к њој потруди подобно за дости.
Тијем желим дан и ноћ гди је тај доброта,
да би ми тамо доћ за мога живота,
ње урес честити једа ме који дан
том сласти насити, да јесам сит и пјан.
Зач ком бих раслачио, што је тај рајска слас,
туђер бих потлачио све труде и свијет вас,
свијет ки ми дан и ноћ задава тужице,
да мнократ није ми моћ појмити душице.
