Свијес моја манена, себе ван остаје,
прва она врјемена у себи смишљаје;
онадај најлише, кад сјаше злати дан,
спилица кад бише чловјеку дом и стан,
на трзни али пак у цвијетју и трави
гди прши тих хладак од рајске љубави.
А мнози крај горе ки сбожно живјеху,
од прутја оборе и од кала плетјеху;
и од сламе и од стане ки бјеху славни тад,
гди сврачке и вране не би се легле сад.
Рајска ти бјеше ствар, мој боже, на свијети
толико славан дар очима видјети,
гди јел'је и борје и с десна и с лијева
и рајско ловорје жив чловјек ужива,
и дубја остала разлика нарава
велика и мала што земља саздава,
гора и [с] загорјем алити планином:
под борјем и јел'јем, пољем и равнином
појате плетући, гди вода студена
жубери текући сријед сјене зелена.
Од људи ствар свака гди гојно живјаше
а зида ни клака још ниткор не знаше;
полаче бјеху тој и двори избрани,
о боже вишњи мој, о створче приславни!
Гди чловик земаљски, ки вријеме тој бјеше,
на земљи анђелски безлобно живјеше.
Ну не вијем, боже мој, тко је памет туј стекал,
блаженство да би тој језиком изрекал,
суначце гди сјаше у вриме у свако
и на једно рок сташе, не вруће нер млако,
козин рог и рака једнако топлећи
и створен'ја свака топлином гојећи.
Створитељ зач бјеше наредил тој такој,
да храна не липше нарави чловјечој.
Још бјеше блаженство радоват у себи,
гди ниједно краљевство не бјеше по себи;
ни сај свијет раздијељен на много граница,
ни толи расцвијељен од мнозијех тужица.
Нит бјеше градова ни славнијех полача,
ни труднијех јадова ни тужбе ни плача.
Нит бјеше познало говедо у те дни
ни јарам ни рало ни лемиш гвоздени.
На свијети не бјеше родил се још ниткор,
сковати да умјеше мотику ни косор,
ни гвоздја остала, о вишњи боже мој,
која су задала тежаку крвни зној.
Нити се трапљаше по вас дан у бразди,
ни лозје садјаше, како се сад сади.
С глотином пшеница јоште се не знаше,
што дава земљица у ове дни наше;
зашто бог за храну чловјеку даваше
небеску туј ману, ка на тли падаше;
а комуј дријењине и магиње слатке,
желуди и смрјекиње и воћке још сваке
питомо све воће даваше с дивјачи,
да чловјек што хоће ужива и слачи.
I дубја још многа сваки хип и свак час
из стабра из свога точаху рајску слас,
која би тај сладос чловјеку занијела
у небеску радос трудан дух из тијела.
Нит бјеше скрлата ни гримиз видјети,
ни бисер ни злата нигдјере на свијети;
нит бјеху раскоше, ни блуди остали,
који су, мој боже, у ове дни настали;
нер бјеше, мој боже, чловјека и жене
одјећа од коже, и ту не стројене,
и од листа смоквена, чловјеку нека је
нага пут скровена, да срамом не остаје.
Све иман'је и благо тер бјеше за ништа,
и камен'је драго јак пљева од стрништа.
Нит бјеше рат ни бој, вај боже љувени,
нер љубав, мир и гој, и живот опћени.
Ни оружје сковано, с кога је свијет крвав,
ни у море у слано такнула ниједна плав.
Нит кога кољаху гусари прихуди,
ни у робство вођаху ниједну врст од људи,
нер гојно, боже мој, могаше свак стати
и у сјенци зеленој почиват и спати,
гди бјеше слатки кус чловјека храница
свакога бил'ја бус и бистра водица.
I зими и љети тер бјеше, чудна ствар,
од бога видјети толико славан дар,
разлике гдје птице у миру и у гоју
код бистре водице жубере и поју,
и звијери остале, од пусте дубраве,
велике и мале, гди гојно бораве.
Пријазан придрага зач ктјеше да такој
у стадијех једнага проводе живот свој,
љувено тер бјеше и мило гледати,
гди овце не ктјеше горски вук заклати;
али пак бијесан лав не ктјеше да тјери,
како је свој нарав, ниједну врст од звијери,
нер како јагањац ки не зна ниједну злед
у стаду од овац слијеђаше благи ред.
Које се блаженство могаше веће рећ
али се краљевство на овому свијету стећ,
него ли прибиват у трави и цвијетју
и сладос уживат од птица у пијетју;
и дивје звијерен'је у стадијех гдје стоји,
опћено смирен'је меу собом тер гоји.
Ну ком се објави с гвозденом рудом вај,
у немир постави и у тужбу вас свијет сај;
зач Вулкан мач скова, а Марте свом власти,
вримена сва нова у крви омасти;
сва злоба и хинство тер сај свијет расцвијели
и опћено јединство од дразијех раздијели.
А пак се намјери мјерилац хитри тај,
ки танко размјери до лакта вас свијет сај,
и у земљу постави маргиње без броја,
нека свак борави што му да чес своја,
да могу народи свијех страна по свијети,
ке нарав расплоди, по себи живјети.
Церера пак њека ралом грм приврати,
гди жита разлика туј поче сијати;
посија пшеницу и остала сочива,
да чловјек храницу нудећи добива.
Тер научи ораче волови орати
и остале копаче мотиком копати.
Пак тежак забразди блажену земљицу,
у коју насади разлику лозицу,
у вриме тој лозје да на свијет саздава
и вино и гроздје разлика нарава;
разлике нарави, тер тко се опоји
дочијем га пробави, себе ван тај стоји,
и стоји себе ван, изгубив своју моћ,
тер му се чини дан јак да је тмаста ноћ.
Што приде бриме и час, коли бих рад знати,
водену тер нам слас у налијеп обрати?
што вајмех приде рок, што вриме тој мину,
на води раден сок да учини промину?
Вај водо студена, јур губим свијес моју,
што нова вримена стлачише слас твоју!
што горко толику јадовна пораза
химбенос чловику у вину показа?
како звијер од горе тер чловјек кад је пјан,
пријати не море покоја ни тих сан.
Тер грубше није ништор, ни ондруна ка смрди,
нер чловјек, божи створ, кад се пјан погрди.
Још вишњи боже мој, вај мени вај мени,
што мину вриме тој и они дни блажени,
кад жена вретенце не бјеше познала,
ни танко преденце на клупко смотала;
кад жена не знаше разбој ни брдила,
нити се вео ткаше, ни злато ни свила;
нит копрену ткаху, ка се тче сијех дана,
нит бисер низаху врх златијех гојтана.
I скрлат охоли још вајмех не ткаху,
ушибну него ли одјећу ношаху,
вај да је пут сама, чловјека и жене
скровена од срама у оне дни блажене.
А сад је тој такој, праведно могу ријет,
тај пакљен непокој обујмил вас сај свијет;
зашто су, мој боже, меу злобе остале
толике раскоше сијех дана настале
свијех страна по свијети, тер не вијем, мој боже,
тва правда трпјети толик смрад гди може.
Најлише гди жене садањијех врјемена
носе оплажене прси и рамена
под тужнијем скрлатом, бисером и свилом,
везено све златом и осталијем тамнилом.
Свила се тај плази, нека се душами
пакљен јаз зајази, гди је плач сузами.
Затој ћу плакати првахно вријеме тој,
докли смрт прикрати чемеран живот мој;
зашто је праведно до конца плакати,
покли се безредно на ница приврати
вај нарав тај стара толико блажена,
ку стлачи и схара злоба сијех врјемена;
ку стлачи тај злоба и ђавља химба тај,
рад ке се подоба да згори вас свијет сај,
нека све раскоше и зледи остале
погину, мој боже, ке су сад настале.
Зашто се свијех страна, мој боже, по свијети
не може сијех дана безгрјешно живјети.
Тијем хоће сваки суд и разлог на свијети,
да буду сваки труд те душе поднијети,
и с плачем сваки јад и болес и туге,
а навлаш рат и глад и помор од куге.
Тијем боже милос дај и љубав не скрати,
нер ови обичај у стари обрати,
нека се свијет ови, у блуду ки тоне,
опета понови у старе законе,
да се сви народи, подобно ако је,
о зељ'у и води његују и гоје;
нека се мијене сад по свијету страна свијех
полаче и сваки град од сламе на станијех.
Бисеру и злату и свили гримизној
и фином скрлату скрати влас, боже мој;
да је злато и свила и бисер за ништа,
како је прије била у стара годишта;
и скрлат, мој боже, чин' драгос да скрати,
у одјећу од коже свој урес да обрати.
Још вишњи мој боже, молим се ја теби,
ако се стећ може ка милос при теби,
пријазан састави од драга до мила,
с праведном љубави како је прије била,
и мимо све ино опета сједини
опћенство једино а химбу расчини.
Зач веће није саде, могу рећ, ни мало
разлога и правде за сјеме остало,
ни осталијех добара, опћенству најлише,
у врјемена стара како но прије бише.
