Зорко лијепа, кâ достоја
мјесто у срцу мом највише,
с тебе живе, с тебе моја
уздишући душа издише,
ер под сунцем мâ највећа 5
ти си радос, слава и срећа.
Ах твâ освета заточница
са мном тужнијем мира неће,
нег из неба твога лица
на ме огњену стријел измеће, 10
да ме схара, спражи, умори
тријес од тријеска тежи и гори.
Ево т' падам на кољена
перућ сузам плачно лице;
освети се, мâ љубјена,15
мâ госпође, мâ краљице,
кâ од мене харач узе
срце њекад, сада сузе.
Освети се, мој покоју,
твоју испунит жељу устани:20
мому у срцу слику твоју
смионом руком смртно рани
и удорцом једнијем веће
сврши са мном ме несреће.
Ево у горкој кривац смећи 25
иштем милос, мâ једина,
ако милос може стећи
неизмјерна мâ кривина;
иштем милос, мâ придрага.
покли љепос свеђ је блага.30
Иштем милос, да ме боли
јур по твојој сврше освети,
кад с узрока лијепа толи
будем живот мој доспјети,
кад тве ране мому узбуду 35
гријеху плата, лијеци труду.
Ну ако ти си, ма гиздава,
душа којом живем само,
знај да душа смрт не дава,
од ке живот сви примамо;40
мртву тијелу она жива
влас живућу удјељива.
Ако од сунца јасну слику
твоја рајска љепос храни,
смртну тамнос знај да вику 45
не порађа зрак сунчани;
паче он свјетлос свијету оди
у доходу свом доводи.
А и нада све смртне ваје,
ке достојим с гријеха мога,50
мени болес највећа је
с твога лица осветнога,
видећ пораз у њем сада,
гди мâ радост бî њекада.
Ако ти си, ма госпоје,55
небескому слична уресу,
ако небу ведром твоје
очи лијепе приличне су,
ако исходи зора бијела
из истока твога чела,60
облак срџбе тве ми узроћи
грознијех суза даж смућени,
оштар поглед из твијех очи
ведра из неба тријес је мени,
а из чела се твога отвора 65
мени тамнос, друзијем зора.
Ах што велим? зора и мени,
лијепа моја, тве је чело!
ну ми отоле дан жуђени
не сја и сунце ме весело;70
а и да сине, плач ми брани
моћ уживат зрак сунчани.
Зора 'е мени, ну не зора
кâ славицим звана устаје,
кâ из рајскијех ходећ двора 75
навјесница сунчана је
просипајућ свога из крила
плодне росе, цвијетја мила;
зора 'е кâ се често огласи
кроз цвијељење моје љуто;80
ње су вјетриц моји уздаси,
цвијетје уфање, ну свенуто,
роса мој плаћ, кијем се гоје
узрастјеле туге моје.
Тијем, мâ Зорко, не наприједа!85
нег жалосном кривцу прости
кî свој тешки гријех сповиједа
прид пристољем тве љепости;
прости и на мој гријех прихуди
већа од гријеха милос буди!90
