Пјесан XXVI (Салтијер словински)

Пјесан XXVI
Писац: Игњат Ђурђевић



Пјесан XXVI

Просвијетљен вишњом милости и брањен десницом свемогућом,
нејма страха од никога; и засве да остављен од својијех,
боравећи под кри­лом ћаћка вјечнога и у његовој кући, находи све што жуди.
 
 


* * *


   Бог ако је
зора и сунце душе моје,
ако 'е мени
он спаситељ обљубјени,
ткога да се страшим веће?
Он одмеће 5
тврдијем штитом своје обране
сваку од мене болес с стране.
Дакле прид кијем трептјет могу,
кад находим ставну и многу
свјетлос, помоћ, штит у богу? 10
   Ето на ме,
приступаше, да схара ме,
одасвуда
неправедна чета худа,
да ми и исту крв попије,15
месо изије.
Али, вишњем изненаде
оборена тријеском, паде;
и осташе злобни и прици,
кî ме море, противници 20
без јакости свиколици.
   Још да стане
мноштво војске оружане
против мени,
и да јур су приправљени 25
сред табора плами од боја,
не би моја
душа и срце ишчезнуло;
још да би ме насрнуло
страшно бјење иза тога,30
не бих предо, негли у мога
уфо бих се створца и бога.
   Врху свега
просих милос једну у њега,
ку мним стећ ћу,35
ну док стечем, просит је ћу,
дим, прибиват да ме стави
у гиздави
свој стан рајски све дни моје,
да љепоте вјечне своје 40
нагледам се пун сладости
и разгледам жељно дости
свога двора замјерности.
   Мним, ријех, стећи
ову милос ја просећи,45
ер по дилу
знам привишњу благос милу.
Он најгоријех туга у вриме
опсјени ме
у скровишту сво'е помоћи;50
он ме учува са свом моћи;
он ме утврди врх темеља,
он ме узвиси сред весеља
врх свијех мојијех непр'јатеља.
   За хар таку 55
божје цркве страну сваку
радосно је
опходило срце моје.
Туј пјевајућ складно њега,
од мојега 60
гласа, како разлог иште,
приказах му светилиште.
Славит га ћу и унаприједа
пјесни појућ слађе од меда,
само на ње да он погледа. 65
   О ме уфање,
молбе услиши ме свакдање,
кијем срчано
к теби вапим, о мâ обрано,
и за милос јур се умоли.70
чуј сред боли
гди ти уздишућ срце вели:
"Мој те поглед иште и жели,
и тве лице свеђ ће искати;
ах једном га к мени обрати,75
за кијем на дан мрем стократи."
   Пун горкога
гњијева од мене слуге твога
не уклања' се;
узми сузе ме прида се,80
не остави ме ни погрди,
чијем злосрди
змај на мене главу пење.
О ме благо, ме спасење,
сад си ћаћко ти сам мени,85
ер ме пусти у несцјени
мајка и ћаћко мој рођени.
   Упути ме,
да друмовим грем правиме;
дај ми, о боже,90
начин да мој ступај може
свеђ по твојијех путијех ити,
ер ме очити
засједници лове одсвуди.
Ах не дај ме њих пожуди!95
виђ крив свједок потвора ме,
и потичућ таште пламе
уди себи, лажућ на ме.
   Ја вјерујем
допријет у рај, да станујем,100
привесели,
земља од живијех ки се вели;
и све тлачећ временито,
вјековито
добро у њему пазит свако.105
Узми, о душо, срце јако,
дјелуј вриједно, трпи и чека',
докле у сврси твога тијека
узвиси те бог довијека.
   Кад бог створи 110
земљу оздала, небо одзгори,
свијет гиздаве
дô 'е могућству вишњем славе.
Тијем весело, како онада,
свеђ и сада 115
припијевај се неизречена
час, благосов, хвала и сцјена
оцу опћеном створитељу,
сину људском спаситељу,
духу од душа бранитељу.120



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.