Мислим, жељо слатка моја,
с кога узрока, с кога дјела
врху тебе мајка твоја
од мене је сумњу узела;
а и Гојко твој гиздави,5
засве љупко да гледа ме,
каже између те љубави
кô да њешто сумњи на ме.
Мислим да нас није у чему
потајница наша издала,10
ер у срцу служећему
помња од части вазда 'е мала.
Ну не сцијеним, ер помњива
досле и скровна свеђ је била,
а пак, будућ с нами крива,15
себи би истој наудила.
Тијем на сврху сву кривину
теби давам, о госпоје;
прости, душо, ријет ћу истину
а за добро моје и твоје.20
Ти си мудра: ствари остале
све се од тебе хитро крију,
ну за скрити ствари и мале
хтио бих те још хитрију.
Они посмијех кî ти утече,25
кад ме гледаш, пун покоја,
тко да види а не рече
да њим велиш: "Ја сам твоја!"
А и погледим очитима
стријељаш често према мени,30
кô да излетјет жуди ш њима
твој из тебе дух љувени.
Скоро од Зорка би речено
мени овако: "Стах уза те
и ставих се кô љувено 35
твâ Љубица гледала те."
Ах тако ти тве љепости,
кâ 'е сунчаном слична уресу,
немој драге тве милости
да ми од штете, душо, јесу.40
Може смести свак тко хоће
тијек љубјењу ке је очито:
вјетар труни с дубја воће
ке под листјем није скровито.
На дан био дође каде,45
огањ сваки гасне и блиди,
а ружица брзо опаде,
кад је жарко сунце види.
Вил кâ љубит скровно умије
срећна и часна живе вику,50
ер чâс друго, вјеруј, није
негли часном да те реку.
Плам огњени да би прије
ведра из неба дошо на ме,
прије у јазе најтамније 55
силна земља прождрла ме
и стратиле сваку муку
у ме срде прије пакљене
нег нечасна вик да у пуку
ти се речеш кроцијећ мене.60
Зато, браче, ако икада
прими од мене штогод мило,
мој свјет ови прíми сада
и примјена стави у дило.
За приварит тко нас гледа 65
и свијех ки нас с сумњом пазе,
нашу љубав унаприједа
кримо сликом од омразе.
Укажи се прид свакијеме
мени одвртна, тер ме бјежи;70
ну све чини своје у вријеме
и хитрину не натежи,
ер кад би итко вриједан био
наше варке допријет моћи,
горе би нам наудио 75
лијек од исте, знај, немоћи.
Мајци и Гојку хули мене,
а и наћ ћеш у чем дости,
ер су, вјеруј, неизречене
ме невоље, ме слабости.80
И ер ме љубиш, ријет је тријеби
да 'е све, душо, тва доброта,
натјечу се покли у теби
благодарнос и љепота.
Већ не гледат на ме одлучи,85
ни ме двори ријечи милом;
кад што упитам, или мучи
ил' ми одговор подај силом.
Скри ми очи тве веселе,
скри ми лице слатко одвеће;90
нек изгубим, браче, веле
за не изгубит веле веће.
А и не хајем, мâ госпоје,
све остало да се изгуби;
мени 'е доста срце твоје,95
ке ме вјерно знам да љуби, -
срце лијепо, срце драго,
ком посветих све ме жеље,
у кому је све ме благо,
сва честитос, све весеље.100
С овијем доспјех; а ти буди
помна у што је од потребе,
чијем ја огњеној у пожуди
љубим књигу мјеште тебе.
