Ход'те, о приверни, да узигра дух у нас,
да к богу замјерни простремо с пјесним глас.
Прид лице хрлимо спасењу нашему,
пјевајмо и вапимо веселу час њему.
Он господ рајски, увик могућством он слове 5
бог и краљ привелик нада све богове.
Он свијет сред дубине темељи руком сво'ом,
он горске висине све гледа под собом.
Он море створи сам: његово зато јес;
он сухој земљи и нам да битје, склад, урес. 10
Ход'те, да клањамо свој образ могући,
да придањ падамо жестоко плачући.
Ер проси тој разлог, дочием свеђ и сада
наш створац он је и бог, ми свога пук стада.
Ето вам он исти, за кием вас рај гори, 15
цијећ ваше користи овако говори:
„Кад год ме чујете у срцу бесједит,
ах моје на свјете немојте тврди бит,
кô ваши јур бише прадједи смамљени.
кî бијесно вапише толикрат проћ мени; 20
тер ме за подкушат насташе сумњити,
могу ли им храну дат сред голе забити;
они ме кушаше, тер тако кушајућ
мâ дјела познаше и да сам свемогућ.
Годишта четрести уза ње бих и ријех: 25
„„њих срца без свијести тртају свеђ на гријех,
и пута не знају по ком у слободи
к вјечному мој рају закон их проводи"".
Гњијевно се тијем заклех да н'један неће прит
у земљу кû им наријех за покој вјековит". 30
Вјечнога страшника, кî срца уходи,
сад и свеђ довика славите, народи,
кô досле наредно у собствијех славио се
вас у свијех уједно, вас у свијех напосе.
