Свак поглед и љепос хвали сво'е диклице, —
ја саму тву крепос, прилиепа Љубице.
ер свака, знај, дика ку мудрос не реси
тамна је прилика облачниех небеси.
Мудрос је ње зрака, мудрос је сунце ње. 5
ке не зна облака и не гре на мање.
У кратку свом битју сја љепос и сврши
ко вјетрић, по цвитју ки за час попрши.
ко русе румене цвиетак сред ливаде.
у јутро ки жене, а вечер опаде. 10
Мудрости сврхе ни, чием реси и влада
у нами дио они ки не зна запада.
Тием неће под неби влас доспјет мом пламу
ко мудрос у теби, ка гоји љубав му.
Ах душо, ка свјетлос мудрости честите, 15
ки разбор, ка милос, ка славнос реси те.
да слична небесим тва љепос хваљена
губи се међу њим и мрчи ко сјена.
Не велим што твориш вјеш ромон у жице.
што танцом надходиш све лиепе диклице. 20
ко зрачна кад лица суначцу около
јутрња даница извија сво'е коло.
Не велим, ки је твој разум и наука
у свакој хваљеној хитрости од рука,
чием исто прољетје завиди игли твој 25
свилено ње цвиетје и златни перивој,
Ну риет ћу љувену тву мудрос, ке слава
мом срцу стрављену најлише пријава.
Тва складнос у дјелих, твој посмиех у вриеме.
разблудни ступај тих с погледом ставниеме. 30
твој говор љувени с чистоћом измиешан
и целов жудјени с невањем складнием дан:
милина за дати, и кад што жудим стећ.
бјежећ ме сретати и хтјети ко да нећ:
држат ме грлећи свеђ жељна, свеђ сита. 35
и срећу бранећи чинит ме честита. —
крепос је, ком се урес, Љубице, круни твој
за моју вјечну ћес, за ставни мој покој.
тер све тве милости које ми дариваш
круне се задости начином кием их даш. 40
Тием мој плам дваш има над инием растјети.
љубећ што очима, што видим памети,
и дике твоје цвит слиедећи све вриме
крепос ћу тву слиедит скровену под њиме.
