Пјесан II (Салтијер словински)

Пјесан II
Писац: Игњат Ђурђевић



Пјесан II

Давид, обрањен и добитник од својијех одметника, очитује да тко је под
штитом небескијем, не може погинути; учи нас страх божији и пророчкијем
знањем зламенује у себи господина Исукрста насрнула од Жидова.


* * *


  Чему пуци тамни и клети
гњиевно реже, скупно устају
и смамљеној у памети
мисли изпразне привраћају,
кô да могу сво'ом несвиести 5
одређења божја смести?
  С поглавицам сједињени
краљи усташе рад пораза
против богу, против мени,
кога краљом бог помаза, 10
и за моју круну рвати
подигоше стиеге од рати,
  скупно вапећ: „Узу тешку,
кôм нас вежу, разкинимо:
и кроз нашу моћ витешку 15
њихов јарам тја врзимо;
врз'мо и наша воља сама
буди унаприед закон нама”.
  Руг ће творит на те справе
бог, прид кием се небо тресе, 20
и на приетње њих неправе
вишњи господ смијат ће се,
пазећ куд се, а без крила,
људска охолас залетила;
  тер сво'их риечи кроз громове 25
он ће карат њих обиести;
он захвале све њихове
расрџбом ће својом смести
и сахранит крепко у боју
проћ злотворим круми моју. 30
  Зашто ја сам кога он стави
краљом славна врх Сиона,
да сповиедам наук прави
вјекувјечниех сво'их закона,
врх Сиона горе своје, 35
гдје стан вјечни себи обрô је.
  Мени рече он с небеси:
„Ето, синко драг и мио,
ти мој сладки пород јеси;
данас сам те породио — 40
данас, покли на ме знање,
и што 'е прошло, све 'е садање.
  Још и од свиета круми пита, —
за тве очинство дат ћу 'е уреда,
нек државам до крај свита 45
тве пристоље заповиеда
и твој штује прут обласни
мркли запад, исток јасни.
  Страх гвоздене тве шибике
свиет ће владат кроз моћ своју; 50
ти ћеш смрвит одметнике,
рекби од кала суде, у боју.”
Тако изрече мени згара,
у сво'ој риечи тко не вара.
  Сад, о краљи славни, свуда 55
глас паметим мој доприте;
ки носите мјере од суда,
свјет примудар научите
и с изгледа виђ'те мога
каква, 'е корис слиедит бога. 60
  Свеђ служите привишњега;
он вам буди страх највећи;
у радости дворите га,
радујте се, ну трептећи.
Он је ћаћко, ну је опета 65
страшни судац пакла и свиета.
  Ови наук пригрлите,
да не срчи бог се икада;
да пут прави не изгубите
сред вјечнога стрени јада 70
тер да вашу круну измиене
круне у рају несвршене.
  Ер гњиев судни кад проћ злиема
скоро опћеном плане у вају,
благо добрием, благо ониема 75
ки се у бога сама уздају
и стављају врху свега
жељу, уфање, мисо у њега.
  Прославјење дај се богу
оцу, сину, духу светом, 80
ки све уздрже, ки све могу
сво'ом области непочетом,
кô с почетка би дослека,
сад је и бит ће свеђ довиека.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.