Откад ме је оставила
пригиздава твâ љепота,
живем тужан без живота
и без душе, душо мила.
Гинем, сахнем, гаснем, блидим 5
рањен тугам безбројнијеме,
мислећ кад ће доћи вријеме,
мâ Љубице, да те видим.
И размишљам да једнако
није битје моје и твоје: 10
ја умирам, о госпоје,
а ти уживаш добро свако.
Ти уживаш у радости
воде, дубја и зелени,
а ја кунем, вајмех мени, 15
ме незгоде, ме жалости
ке ми скровна сумња узрочи,
јесам ли ти у милости
ал' сам далек твôј љепости
тако од срца како од очи. 20
Ах да могу крила од птице
по љувеном чуду стећи
за у тебе доћ летећи,
уздисана мâ божице!
Ну покли ми по нарави 25
није то дано, мој покоју,
посилам ти душу моју
на крилијех од љубави.
