Кличе к богу молба моја
тер се тужи самом њему;
ах с горкога непокоја
у глас вапим привишњему!
Прид њим болес скровну изрицам, 5
мој плач грозни придањ тече,
чием из мене дух утјече
прид невољам заточницам.
Велим: „Судче мој могући,
да прав јесам, ти знаш добро, 10
и да твој сам слиедит обрô
пут од правде дјелујући.
Да јаох чему, куд грем, оди
људи, ки свед неправи су,
узе у потај запели су 15
за доћ врха мôј слободи?
Гледам једа видим тко би
мени об десну помоћ био:
ние познанца ки бранио
у тузи ме храбрено би. 20
Животом се мо'ем не брине
нитко и нејмам куд утећи;
затој плачућ и вапећи
к теби утјечем, господине.
Тебе у тешком јаду мому, 25
тебе држим, за ме у фање,
за ме благо, за ме имање
на живућем свиету овому.
Виђ труд ки ме сасма тлачи,
к мој се молби пружи одзгора; 30
слободи ме од злотвора,
ки су од мене већи и јачи.
Њиховој ме отми области,
ком ме окол затворају,
нек ме усне свеђ пјевају 35
твому имену славе и части,
ер све душе неоцкврњене
чека'у за моћ у радости
видјет твојој по милости
избавјена снажно мене. 40
Појте, умрли, појте уреда
сад три собства божанствена;
кô с најпрвиех јур времена
по све вриеме унаприеда.