Пјесан CXLII (Салтијер словински)

Пјесан CXLII
Писац: Игњат Ђурђевић



Пјесан CXLII

Прикажива вјечному судцу за плату гријеха свога невоље које од
непријатеља пати, жестоко моли за проштења и за обрану супроћ про­гонству, и на сврху, познајући услишене молбе своје и опроштен свој гријех, узда се бити још и од телеснијели противника избављен свемогу­ћом власти божанственом.

 


* * *


     Боже, срцу ки вјерному
вик тву милос не забрани,
вај, на молбе ме се гани,
умоли се цвилу мому!
     Чуј гди мој те глас заклина, 5
чуј огњене тужбе моје;
да ме услишиш праведно је,
кô тва обећа риеч ми истина.
     Јаох прем танко протресати
немо' и судит мој гриех, боже, 10
ер ние тога тко се може
прид тво'ем судом оправдати.
     Нег на разлог још ми стави
и за плату гриеха прими
и ове силе ке чини ми 15
прогонитељ мој неправи.
     Он му душу слиеди и хита,
да би 'е с тиелом раставио;
он је охоло потлачио
и мој живот и ма лита. 20
     У тмину је свргô мене,
потиснута прем немило,
рекби давне мртво тило
о којему ние спомене.
     Кроз свакдане непокоје 25
мном се мој дух мучи и брине,
с непр'јатељске тер врлине
смућено је срце моје.
     За разговор који имати
спомењивам данке давне, 30
кад влас твоје руке славне
наш обрани род стократи.
     Мислећ тако тве ли хваљене
дике и дјела сваколика,
уфам да ћеш од силника 35
скоро обранит, боже, и мене.
     Обје отворам руке уједно
и срчано пружам к теби,
тебе уздишућ прем кô с неби
воду уздише поље жедно. 40
     Брзо у горкој, ах, несрећи
услиши ме ти с висине;
ето од жеље мој дух гине.
паче изгину јур желећи.
     Не одклањај твоје лице, 45
угледај ме, ћаћко, уреда,
ер сам твога без погледа
сличан мрцу сред гробнице.
     Прости мој гриех, тер израна
дај да чујем у радости
сладки одговор тве благости 50
врху мене покајана.
     О ме уфање, већ не крти
пут ми указат кием ние заћи,
мој бо тебе дух за наћи 55
залиета се гору и срти.
     Уграби ме, боже, свиме
кл мој главни расап ишту;
ево у твом сам уточишту,
ти милосно сахрани ме! 60
     Ти ме добро незаходно,
ти мој бог си, ти све моје;
ах научи ме, кô право је,
да свеђ чиним што ти 'е угодно.
     Познам — мога глас од ваја 65
примио си, тер затиеме
твој дух свети здружит ће ме
у ме родно мјесто од раја.
     Туј за славу твога имена
мој ће оживјет дух блажени, 70
вјечни живот дат ће мени
твоја правда јур смиљена.
     Уз то из ове јадне чести,
на ме страшно ка нападе,
мој ћеш живот, боже, саде 75
недобитном моћи извести.
    Сваку силу сад најтврдју,
ком бије ме злотвор љути,
разметнут ћеш и расути
по твојему милосрдју. 80
     Погубит ћеш свеколике
злобне киех ме биес прогони,
ер ја слуга твој сам они
ки твој бит ћу слуга увике.
     Час, која се ставу о храни 85
божјем тројству свиет је од каде,
ко јур поче, слиеди саде
и увиеке не пристани.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.