ПЈЕСАН 16.
Ове се ниткоре, како се тој прави,
наситит не море јадовне љубави;
јере се и гаси и опет разгара,
тијем људи порази и сконча и схара.
I свак тко двори њој и за њом тко ходи, 5
васколик живот свој у муках проводи,
и ствар му вијек друга не придје на мисал,
нег жалос и туга, под ку се записал.
Ни хоће добар свјет ни вриједан наук чут,
прем да би вас сај свијет хотил би погинут; 10
јере од свакога тужан се одили
разлога правога, а злед му омили.
Све дрхће и преда и сумњи на свак час,
ни себи не гледа ни друзијем схранит час.
У миру свак ини проводи живот свој, 15
а он у вијек миран ни, ни прија час покој,
јере га мимо тој сва радос одбигне
и смртни непокој и жалос достигне.
Туга му је срцу стан, јак но рибам море,
нигдири мирни сан здружити не море. 20
Одар му сваки хип сузами полит јес,
сладак му јес налип и мила му јес болес.
Горко уздишући и тужно плакаје
и себе кунући нигдар не пристаје.
Живот му сваки дан о концу остаје, 25
а он се јадован ни мари ни хаје.
За кратке сладости од тужне љубави
вјечне се горкости у срцу добави.
Цјећ тога, боже мој, молим те ја мило,
не чин' да опет к тој љубави немило 30
на службу будем прит; на којој потрајах
сву младос, могу рит; јуре се и старах,
и од свих невоља и туга све вриме,
ако је тва воља, избави срце ме.
Допус ми, да будем одољет напасти 35
и да већ не будем вијек у њу упасти.
Срце ме просвијетли и дигни му памет
високо ода тли, нека њом нијесам спет,
нека те љубим ја у вијеке и служу
и нека сва твоја хотјен'ја облужу. 40
I кад душа моја тијелом се растави,
да надје покоја кон твоје љубави.
