ПЈЕСАН 155
Јаох, је ли на свиети игдире моћи сад
чут' али видјети од мога већи јад?
ки небог сад патим без мога узрока,
тер живот мој кратим несрећни прие рока,
гаснући овакој по мало по мало 5
за рајски урес твој, гиздава ма хвало;
служећи твој урес, којием си занила
свршено моју свиес и срце из тила,
колико на мој суд ние право, такој мним,
за службу и мој труд да живот изгубим. 10
Хоће ли, јаох, суд иједан на сај свит,
да буду службу, труд и живот изгубит'?
Чему сам ја веће на свиету оваки,
по кли ме несреће тјерају дан сваки?
I кад сам у тугах стојати одлучен, 15
починут' када мњах, тада ћу бит' мучен;
не од ме госпоје, тој ми је, јаох, веће,
нег тако ер моје хоће сад несреће.
Ну уфам, да буду оставит' ови цвил,
кад годи доћ' буду опет ја у ње крил.20
