ПЈЕСАН 152
Ово ти, госпоје, свезана шљем жива,
који мниш да твоје на силу ужива.
Видиш ли, никому гди штете сада ни',
нег ли се о свому борави и храни?
Ну т' што је видјет' благ, никому вик не би 5
он мрзак, нег ли драг, самојзи нег теби,
која мниш, да твоје ужива он ствари,
госпоје, за које ништор он не мари.
Шљем ти га у руке, ну га ти изпитај,
и ако хоћ' муке сваке му тамој дај. 10
Мој цвиете гиздави, ако ти буде крив,
тај час га удави, да није веће жив;
и мени смрт задај, госпоје избрана,
ер мени ствар је тај од тебе придана.
Ну такој да сам жив, наћи ћеш, да ни ја, 15
ни он ти није крив, за тој га пусти тја.