ПЈЕСАН 146
Реци ми бога рад, мој цвиете гиздави,
кроза ч ме тужно сад животом растави?
Тој ли ја издворих на служби у тебе,
на кој се разтворих, и скончах сам себе?
Тој ли је плата ина, тој ли ја достоју, 5
тој ли се дат' има за службу за моју ?
Али тој достоја љувезан велика,
у којзи мишл'јах ја с тобом бит'до вика?
Ти моју знаш виру и службу и љубав,
а ја сад умиру за тебе, круно, прав. 10
Једа т' бих невјеран, хотјеј ми, вило, риет',
ере ћу дај миран за тај гриех моћ' умриет';
једа ли до данас, гиздава господје,
за ме твој • славни глас на мање чим додје?
Једа ли ја управ са сву моћ и крјепос 15
не ставих му љубав на рајску тву лиепос?
А ти сад од мене и моје љубави
не чиниш спомене, нег ли ме остави.
Јаох, али не мож'знат'(?) у прво још доба,
кад вам се рекох ја за слугу и роба,
одговор ер ми ти, госпоје, они да,
ако ћеш до смрти, инако не нигда?
А сада при' смрти, једина господје,
хоћеш ме растати од службе од твоје.
Знаш, што ми вељаше, мој цвиете гиздави,
у први од наше почетак љубави,
сумнећи(?) за мало тај љубав да ће бит'?
а сада, ма хвало, ти ју лиоћ' погубит'.
Јаох, јецла на ђрузиех туј љубав обрати?
реци ми, за ки гриех са мном ју прикрати.
Што ти ја учиних, тер ме тач погуби,
ако ти драг не бих, за што ме обљуби?
Да љубав туј прву не буду ја теби
носио, нег лаву, чинил ми тој не би;
а ти сад, која си госпоја свих госпој,
веоми порази љувезан и труд мој.
Мени је подниети за тебе све мило,
што годи хоћеш ти, гиздава ма вило.
Ну бих ја знати рад, што те то усили,
да љубав твоју сад од моје раздили.
Ако сам што ја крив, реци ми, ер ћу сам
учинит', веће жив на свиету да ниесам.
Ну циеним, да нигдар, од кли сам твој био,
нећеш наћ', једну ствар да ти сам гриешио
колико вриеме јес, од коли служу ја
анд'јелски твој урес, који ми сунцем сја.
Господје, добро знаш, од кли те ја познах,
ти мноме да владаш, теби се самој дах;
за тебе избрану колике ја виле
оставих на страну, ке ме су љубиле;
ке ме су љубиле, и ке ме до смрти
не би виек пустиле овакој како ти.
Теби је од руга, за што ћеш вазда моћ'
за тебе наћ' слуга колико годи хоц';
ал што ћу ја веће, по кли ме одје ти?
ниједна сад неће хтјет' на ме позрити.
Не бих ј*а виек ину служити могао,
нег тебе једину, коју сам обрао.
Тогај рад, господје, тву.лиепос ја мољу,
да ме сад не одје у ову невољу. 60
То ли ти служба ма и љубав ние мила,
на ку ме с' ти сама, госпоје ставила,
и тој ли, круно, хоц' са мном се растати,
тога ја нећу моћ' учинит' до смрти.
За тој ме свршено, госпоје, умори, 65
а такој љувено веће ме не мори.
Ер ти ћу право риет', мој цвиете избрани:
ја ћу твој и уинриет'; и с богом остани!
