ПЈЕСАН 140
Врху све на сај свиет, мој цвиете избрани,
хотјеј ми тужној риет', за што ме тач рани;
у чем ти сгриеших ја, тере ме остави,
јаох, али госпоја друга те затрави?
Како тој може бит', да љубав сву нашу 5
постави у забит, јаох, и ствар најдражу?
Ако си ти другу обљубил господју,
нека дај за слугу тамо к вам ја додју;
ако ли ни тој нећ', ни мислиш ти к мени
овамо прити већ, мој цвиете румени; 10
ну се дај спомени од цвиета, ки си ти
придао, јаох, мени, кад хтиеше отити,
говорећ са сву моћ, за љубав за твоју
да ти га дан и ноћ ја чувам и гоју;
тер ми се кун'јаше, да веће на сај свиет 15
дражу ствар не знаше, него тај један цвиет;
који ти не жене, ер сунце не види,
на поспјех нег вене, и сахне, и блиди.
Кроз тој те сад мољу, не мој да ја веће
подносим невољу за тај цвиет и смеће; 20
по кли га тач одје, реци ми нека дај
у штету не поцље, а ти га друзием дај;
тер га ћу подати ономуј, са сву моћ
ки га ће чувати гојећи дан и ноћ,
како но ти његда, кад ми се кун'јаше, 25
од смрти да т' лиек да, кад жељно воњаше.
Молим те ја за тој, одговор да ми даш,
ако хоц'живот мој, који ми скончаваш;
тер ћу ја познати љубав сву и виру,
ка ме ће скончати, и за ку умиру. 30
Ну те ја још мољу, смилуј се на мене,
смилујуши(?) невољу, с ке младос ма вене.
А друго нећу т' риет', нег цвиете избрани,
не Чини жељно мриет', и с богом остани!
